Велики рат

Албанска голгота и крфски васкрс


Оно што се догодило са Србијом и Србима од октобра 1915. до септембра 1918. незабележено је у историји Првог светског рата, па и у историји Европе. Једна држава – краљ и регент, влада, Народна скупштина, Врховна команда, војска, банка и благајна, све кључне установе – напустила је своју територију да би се, преко две суседне (Црна Гора и Албанија), повукла на тлe треће земље (Грчка). Ту, на острву Крф, она је, уз помоћ савезника, обновила своје снаге. Српска влада и државне установе остаће све до краја рата, а препорођена српска војска острво ће коначно напустити средином маја 1916. године. Војска ће одатле бити пребачена на Солунски фронт, одакле 15. септембра 1918. креће у победоносну офанзиву и ослобађање отаџбине.

За време егзодуса, усред масовних страдања, преовладавало је осећање слома и пораза. Било је трагања за кривцима у сопственим редовима, међусобних оптуживања и обрачуна. Пробој Солунског фронта, ослобођење и уједињење српског народа и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дали су, међутим, албанском страдању и крфском препороду накнадни, дубљи историјски смисао. То је учинила и Видовданска, Косовска идеја, обновљена још уочи Првог светског рата, снажно присутна и у култури Краљевине СХС, захваљујући песмама Милана Ракића, скулптурама Ивана Мештровића, прози Николаја Велимировића, Исидоре Секулић, Милоша Ђурића. Повлачење преко Албаније и препород на Крфу сагледавани су као израз косовског опредељења српског народа. Називани су „распећем“ и „васкрсом“, или „голготом и васкрсом Србије“.

Историчари већ цео један век покушавају да разумеју и протумаче оно што се догодило 1915. и 1916. године. Невероватно, али истинито – о голготи и васкрсу Србије није снимљен ниједан играни филм. Фотографи и документаристи су, међутим, достојно одужили свој дуг. Коначно, књижевност је, можда, учинила највише за уобличавање сећања и знања о 1915. и 1916. години. Довољно је само сетити се оних писаца који су у овим догађајима учествовали и о њима непосредно сведочили, попут Бранислава Нушића, Стевана Јаковљевића, Растка Петровића, Драгише Васића, Станислава Кракова. У колективном сећању, које чини темељ српског националног идентитета, голгота и васкрс Србије, као средишњи део ратова од 1912. до 1918, имају кључно место, заједно са Немањићима, Косовском битком, Карађорђевим устанком, Другим светским ратом, Јасеновцем, „Олујом“ и „Милосрдним анђелом“.
Српски историчари се узалуд труде да о голготи и васкрсу Србије 1915-1916. пишу хладно и објективно. Није реч само о томе да ће се срце свакоме стегнути када види фотографије дечака са шајкачама, у подераним опанцима, са плетеним торбицама о рамену, како, без родитеља, са српском војском, пешаче преко Косова поља и умиру, напуштени и заборављени, у завејаним беспућима албанских планина, у далеком Фијеру или на обалама Војуше. Или о томе да ће свако ко дође на Видо – „острво смрти“, ту посету, без икакве сумње, памтити до краја живота.

Прича о 1915. и 1916. години има, наиме, све одлике епског, нечега што подстиче и покреће дубинске, јуначке и страдалничке слојеве у збуњеној души данашњег човека. У октобру 1915, Срби су се тукли са војскама три царства – Немачке, Аустроугарске и Бугарске (чак се и Бугарска, наиме, 1908. године, прогласила за царство). Немци, најопаснији непријатељ, који је пробио српске редове на Сави и Дунаву, на главном правцу наступања, у долини Мораве, чудили су се силини отпора српске Треће армије, под командом генерала Павла Јуришића Штурма. Трупама Одбране Београда, под командом генерала Михаила Живковића Гвозденог, усред борбе помагали су грађани српске престонице – деца, жене и старци. Непријатељ их је, заробљене, стрељао. Војвода Степа Степановић је, са својом Другом армијом, држао фронт према својим старим знанцима, Бугарима. Тек када је Бугарска, пошто је сачекала да Немци пробију српски фронт на северу, ударила у леђа Србије, српска војска је кренула у повлачење које ће се окончати на Крфу. Чак и после бугарског напада 14. октобра, Прва српска армија војводе Живојина Мишића остала је непоражена. Она је све до тада успешно држала фронт према Аустроугарима. На драматичним састанцима српских војвода и генерала у Пећи, 29. и 30. новембра, војвода Мишић ће тражити да српска војска изађе на Косово поље и ту прими одсудну битку са непријатељем, уместо да се повлачи у Црну Гору и Албанију. За време егзодуса, све до Скадра и Љеша, Мишићева Прва армија штитиће одступницу српске војске и цивила и водити непрекидне борбе у одступању. Врховно старешинство над свима имало је неколико стараца, сређених животних искустава и чврстих уверења – краљ Петар Карађорђевић, председник владе Никола Пашић и начелник Генералштаба војвода Радомир Путник. Краљ Петар и регент, млади Александар Карађорђевић, који је уочи рата стао на очево место, налазили су се у првим борбеним редовима, да би охрабрили своје војнике. Дубина неразумевања између Срба и освајача видела се и по томе што су присуство Карађорђевића на борбеним положајима тумачили као припрему за предају.

Потпуно неразумевање владало је, међутим, и између Срба и њихових савезника. Русија, Британија и Француска су, у септембру 1915, спречиле Србију да нападне Бугарску и да тако на време спречи њен ударац у леђа српске војске. Заузврат су Србима обећавали да ће им из Солуна притећи у помоћ. На томе се заснивао српски ратни план када је почео напад непријатеља. Српска војска, међутим, није успела да се споји са савезницима, који су 5. октобра почели да се искрцавају у Солуну. Те француске и британске трупе биле су преслабе да би одбраниле долину Вардара од Бугара, и да би се пробиле кроз њихове редове. За епску причу потребан је и мотив издаје.

Срби су 1915. веровали да су их савезници издали и препустили судбини. У једном тренутку, средином новембра 1915, српски краљ, регент, влада, народни посланици, сва српска војска и избеглице слегли су се на Косову пољу. Многи су се тада питали да ли ће ту, на Косову, пропасти и обновљена српска држава, баш као некада средњовековно српско царство? Да ли је све што се догађало још од 1804. био само сан о слободи, пре повратка у туђинско, вековно ропство? Чак и расуло које је Србе коначно захватило у Призрену и Пећи имало је у себи нечег епског. У Пећи су, пре покрета ка црногорским планинама, усред масовних дезертирања, уништавања муниције, спаљивања докумената и огромних ватри и експлозија, српски артиљерци плакали док су „сахрањивали“ своје топове који су им чували главе још од 1912. године. Они који тада нису побегли, кренули су ка снежним висовима који су се као зидине уздизали изнад Пећи и Призрена, били су решени да се не предају, да се боре до краја.

У планинским, снежним беспућима Црне Горе и Албаније, мраз, глад, ране, болести и умор десетковали су српске колоне. Главнини војске и изблеглица, који су прошли кроз Црну Гору, тамошње српско становништво неретко је давало последње резерве хране; људи су, међутим, у општој немаштини и несрећи, морали да мисле и на своју децу и породице. У Албанији је Србе чекало непријатељско и равнодушно становништво. У пљачкашким нападима Албанаца нарочито су страдале трупе Нових области, које су се повлачиле путем којим су 1912. године Срби већ улазили у Албанију, преко Пуке и Орошија ка Љешу и Скадру. Највише су страдали комора и цивилно становништво, деца и жене, које су Албанци беспоштедно отимали и одводили. Један официр је описао како је са својим војницима кренуо за нападачима, да би ушао у њихово село и ослободио велики број заробљене деце, жена, па и војника.

Пошто су, у првој половини децембра 1915. избили на албанску обалу, у Скадар, Љеш и Драч, Срби су поново морали да се суоче са спорошћу и равнодушношћу савезника. Руски цар, сада предалеко да би могао да помогне, захтевао је од Париза, Лондона и Рима да Србима хитно притекну у помоћ. Французи су помогли највише и најбрже. Британци су били равнодушни, иако су њихови инжињерци много тога учинили да олакшају положај и кретање Срба. Италијани, забринути да ће им Срби угрозити поседе у Валони и Драчу, били су непријатељски расположени. Спорадичне евакуације из Светог Јована Медовског и пречеста потапања бродова који су доносили храну, показали су да је ова лука била превише опасна за евакуацију целе српске војске и цивила. Окршаји британских, француских и италијанских флота са ратним бродовима и подморницама Аустроугарске у Јадрану били су скоро свакодневни; највећа битка одиграла се код Драча, 29. децембра 1915. године.
Сабијени на обалама Албаније, Срби су сваког часа, продором Бугара са истока и Аустроугара са севера, могли да буду ухваћени у кљешта и коначно уништени. Пошто је пала Црна Гора, 12. јануара 1916, трупама Аустроугарске отворен је пут ка Скадру и Албанији. Српска војска је морала да крене на нови марш, ка Драчу и Валони. Покрет кроз непрегледне воде и мочваре, под кишом и ветровима, био је још убитачнији од преласка залеђених планина.

Права, масовна евакуација српске војске из Драча и Валоне почела је тек крајем јануара и трајала је до 19. фебруара. Последњи делови српске Коњичке дивизије на Крф ће бити пребачени тек 5. прила 1916. Била је то највећа поморска операција овог типа у Првом светском рату. И доцније, она ће по својим размерама, бити упоредива само са евакуацијом Британаца и Француза из Денкерка 1940. године.

Упркос непријатељству и међусобним сумњичењима, мора се рећи да је главни терет масивне и ризичне операције спасавања Срба са албанских обала поднела италијанска ратна флота. На Крфу ће их сачекати италијанске, руске и британске мисије, али ће им главну помоћ пружити Французи. Они ће Србе хранити, снабдети наоружањем и реорганизовати њихову војску. Француска ће примити највећи део српских цивилних избеглица и школовати највише српске избегличке деце. Француска ратна флота пребациће српску војску, почевши од 18. априла, са Крфа на Солунски фронт.

Убедљива већина српских војника никада раније није видела море. Његове модре дубине, око Вида и Крфа ће, међутим, примити посмртне остатке преко 5.000 ових јунака. Такав завршетак њиховог ратног пута превазишао је чак и епску машту.

Егзодус из 1915. и 1916. однео је животе 77. 455 српских војника и преко 140.000 цивила. Када се томе придодају умрли у епидемијама, од последица глади, болести и исцрпљености, у непријатељској најезди и концентрационим логорима, онда је, према неким прорачунима, 1915. и почетком 1916. године умрло око четири петине од укупног броја становника Србије страдалих у Првом светском рату – чак око 1.050.000 људи, жена и деце.

Видо је упамћено као „острво смрти“, али Крф је за Србе био „острво васкрса“. Место и значење Крфа у историји Срба као да још није довољно јасно препознато. Ту је, 1916. године, васкрсла Србија. Сред вековних маслинових шума, под благим медитеранским сунцем, окрепљена крфским вином и добротом Крфљана, овде је оживела српска вера, препорођена српска војска и обновљена српска држава. Одатле ће Срби кренути у победу и славу, ка својим кућама, ка отаџбини.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу“ који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Аутор РТС пројекта „Срби на Крфу“ је Слађана Зарић.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

1 Comment

Leave a Comment