Велики рат

Антон Холцер: Дозвола за убијање Срба


Аустроугарска војска је 12. августа 1914. године започела напад на Краљевину Србију. После величанствене Церске битке, српска војска је успела да порази непријатеља и да га сасвим протера из своје државе. Аустроугарски војници су за дванаест дана, колико су боравили на територији Србије, починили страшан злочин у Мачви, Јадру, Рађевини, Поцерини. Према подацима швајцарског патолога Арчибалда Рајса, тада је убијено 1.245 људи, више од 554 особа је нестало, више од 30 одсто убијених и масакрираних били су жене и деца старости до 15 година.

Аустроугарски војници су масакр у Шапцу починили већ 17. августа, када је убијено око две стотине цивила – прича ексклузивно за документарни филм „Србија у Великом рату“ Антон Холцер. Управо на случају Шапца, Холцер је покушао да испрати и документује наредбени ланац који се кретао од локалне команде у северној Србији до Врховне команде Аустроугарске војске, па опет назад до локалних команданата.

Локални команданти су видели да офанзива не напредује и да су се нашли у дефанзивном положају. За такву ситуацију окривили су цивилно становништво и такву информацију послали Врховној команди. За двадесет и четири сата, из Врховне команде стигло је наређење да се брутално обрачунају са цивилима. Одрешене руке које је Врховна команда дала локалним командантима довели су до ових масакара. Масакре нису измислили локални команданти, него су наређења долазила с врха, закључује Холцер.

Реагујући на оптужбе које је Аустроугарској тада упутила Краљевина Србија, у појединим аустроугарским новинама из тог периода могу се наћи краћи новински извештаји који се баве злочином почињеним на северу Србије. Српска влада је тада то питање покренула и у међународном јавном мњењу. Уследила је и реакција министарства спољних послова Аустроугарске. Међутим, у свим тим документима из тога времена може се наћи само једно и идентично саопштење. Реагујући на српске оптужбе, аустроугарска страна је понављала оно што је већ било речено, а то је да је разлог овог масакра била одбрана од наоружаних цивила који би пуцали из заседе. Нисам пронашао доказе, не постоје фотографије нити документација који би потврдили такве наводе, каже Антон Холцер и наводи да је таква тврдња пропагандни рат, којим је Аустроугарска покушавала да се ослободи оптужби.

Аустријски историчар сматра и да оправдање за, како су тада поједини инострани новинари забележили, „бестијалност коју Европа до тада није видела“, не треба тражити ни у међуетничком конфликту и чувеном „Балканском чвору“. Истина је да је у војним јединицама које су ратовале на северу Србије било доста Мађара и Хрвата, али не верујем да се масакри и гнусна насиља могу описати само као конфликт међу етничким групама – каже аустријски историчар. Без покрића и наређења из највиших војних кругова, оваква насиља не би била могућа. Ту тезу Холцер поткрепљује и чињеницом да су неколико месеци касније, аустроугарски војници, у чијим трупама су били и ти исти Мађари и Хрвати, починили и масовне злочине у Украјини.

Почетком 1915. године, у сличној војничкој ситуацији, када је руска војска гонила трупе Монархије на територији Украјине и источне Галиције, убијено је на хиљаде људи. Као и у Србији, Аустроугари су изговор за војне поразе налазили у локалном становништву, у цивилима који нису припадали немачком говорном подручју. Криви за пораз били су Украјинци, Јевреји и Пољаци. За разлику од Србије, где су та прва убијања претежно вршена стрељањем, у Украјини су тих дана била масовна вешања. У једном реду је знало да буде десет-двадесет вешала са обешеним цивилима. Као и у Србији, и у Украјини су пре масакра била издата иста наређења која су налагала брутално обрачунавање са цивилним становништвом, каже за РТС Антон Холцер.

У аустријским архивама немогуће је наћи тачан број убијених цивила како у Србији тако и на Источном фронту. У Србији је, захваљујући патологу Арчибалду Рајсу и чињеници да је та територија била ослобођена, цео масакр објективно истражен и документован. Постоје фотографије, Рајс је разговарао и са заробљеним аустроугарским војницима, као и са преживелим сведоцима. У Украјини, која је била стална ратна зона, није било могуће спровести такво објективно истраживање, наводи Холцер.

Једини документ који се може наћи у аустријским архивама а који се односи на број страдалих цивила у Србији, јесте запис са седнице аустроугарског парламента из 1917. године. Тада су посланици словенског порекла, заштићени имунитетом, изнели да је у Србији од почетка рата убијено 30.000 цивила. То су бројеви који су тади изнети, али никада нису документовани, тако да ми данас не можемо са поузданошћу тврдити да је реч о тачном броју убијених Срба, каже Холцер, али и истиче да је, без обзира на то, реч о масовним страдањима цивила у Србији током тих ратних година. Стрељања која су првих дана изведена у Мачви касније у окупационом периоду замењена су квазилегалним суђењима када је на хиљаде цивила обешено јер се за њих тврдило да су непријатељи Монархије.

О бруталним злочинима које су аустроугарски војници починили на почетку рата (Рајс бележи и да су тромесечну бебу бацили изгладнелим свињама), у Аустрији се веома мало зна. Крајем 1918. године на иницијативу социјалдемократа, у парламенту је изгласан закон о оснивању комисије која би се бавила повредама ратне обавезе. То је била нека врста комисије која се бавила кршењем ратних конвенција, објашњава Холцер. Међутим, комисија је испитивала само случајеве унутар војске, али не и оне које је војска починила према цивилима. Команданта јединица које су у Шапцу починиле злочин Казимира фон Литгендорфа комисија је позвала на саслушање, чак је накратко био и притворен. Разлог његовог притварања, међутим, није био масакр цивила, већ инцидент који се догодио неколико дана раније, у ком је један аустроугарски војник убијен. Није било правних последица свих тих догађаја и нико за злочине није одговарао. Двадесетих и тридесетих година, аустријски официри сачинили су званични извештај о догађајима из августа 1914. године. Међутим, ни он не садржи валидне податке о ономе што се догодило у северној Србији. Занимљиво је и да књига Арчибалда Рајса, која говори о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији, никада није преведена на немачки, а имала је превод на неколико страних језика, закључује Холцер.

Шта је једног породичног човека из Беча, Граца или Будимпеште могло да нагна да само после недељу дана ратовања почини таква гнусна дела? Такви злочини се, свакако, не могу правдати тиме да су војници после дугих и крвавих борби на фронту доспели у стресна стања и да више нису могли да разликују добро од лошег. Како све то објаснити? Аустријски историчар Антон Холцер једино објашњење види у чињеници да су ти војници имали „дозволу“ за убијање српског живља. Они су били веома инфериорне особе које су се нашле у екстремно стресној ситуацији у којој су имале наређење да се чин убиства прогласи легалним, каже Холцер.

Постојале су јасне инструкције из највиших војних кругова Беча да се војска одлучно и брутално обрачуна са цивилним становништвом, али је постојао и пропагандни рат који је Аустроугарска дуго година водила против Србије. Срби су у Немачкој и Аустрији описивани као нецивилизовано и слабо развијено друштво и као „подљуди“, каже Холцер и описује како су на фотографијама Србе често приказивали као бедно обучене и прљаве и тиме доказивали да су они цивилизацијски нижи народ.

Они који су се бавили пропагандом у Аустрији, чудили су се што српски војници носе традиционалну обућу – опанке, а не кожне чизме као немачки и аустријски војници, не увиђајући једну битну чињеницу, а то је да су опанци погоднији за дуге маршеве и да их је лако осушити ако се натопе водом. Међутим, они су опанке видели као цивилизацијску разлику. Становништво у Аустрији и Немачкој имало је управо такву слику о Србима, и веровали су да су њихови војници дошли у земљу у којој живе дивљаци и краљеубице, прича Холцер.

Војници су пре напада добили и брошуре и инструкције које су ух упућивале на чињеницу да ће ући у непријатељску земљу у којој се са свих страна могу очекивати напади. Често у тим брошурама војници нису били ти који су описивани као главни непријатељи, већ цивили – сељани, жене и деца који не носе оружје, али који ће их напасти из заседе. То је слика са којом су аустријски војници кренули у Србију. И догодило се оно што се и очекивало, довољан је био и најмањи повод, на пример, црквено звоно које се чује или новчић у џепу детета, па да се изгради неповерење према српском становништву које је на крају резултирало страшним злочинима.

Белешка:
Антон Холцер је аустријски историчар фотографије, аутор књиге „Смех џелата. Непознати рат против цивилног становништва 1914-1918“. Интервју са Холцером сниман је за потребе документарно-играног филма Србија у Великом рату који РТС реализује у сарадњи са Министарcтвом одбране РС.  

Интервју са немачког превела Клаудија Матић
Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

1 Comment

  • Without having read the comments, I’m guessing I’m not the only one to say so, but I’m actually pretty immodest right now… Do7;28#1n&t need to elaborate more, but you asked a private question so you get a private answer!

Leave a Comment