Велики рат

Артиљерија у Првом светском рату


„Српски топ“ је до данас опстао у колективном сећању као пример храбрости тадашњих генерација и њихове вештине у руковању најмодернијом техником.

Мотив „топа“ и „артиљераца“ не може се избећи када се говори о српској војсци у времену 1912-1918. О топовима су у Србији писане песме, приче, а артиљеријски официри су јунаци романа, позоришних представа и филма.

Топова је било и у свим комеморативним варијантама широм земље. На најважнијем српском споменику из међуратног периода, Зебрњаку код Куманова, налазила су се три заробљена турска топа, симболи три српске армије из Првог балканског рата. „Шнајдеров“ брдски топ постављен је 1931. године на Споменик браниоцима Београда на Новом гробљу. Топ се налази и на Метином брду изнад Крагујевца, а било га је и на Карађорђевом споменику на Калемегдану откривеном 1913. године.

Гробница војводе Степе Степановића у Чачку оивичена је каменим украсима у облику артиљеријских граната итд.

Артиљерија је била кључна и за стварање осећаја опште несигурности на бојишту, али и у позадини. Број људи који може да убије или осакати, али и количина штете коју наноси за веома кратко време навела је многе да Велики рат виде као рат артиљерије.

На Западном фронту већ током 1914. године губици које је наносила артиљерија износили су 75 одсто укупних жртава, док је ватра брзометног стрељачког наоружања избацила из строја свега 23 одсто настрадалих. До краја рата артиљерија је убијала и до 90 одсто жртава.

Иако такви подаци не постоје за Балкански фронт, из бројних историјских извора је јасно да су топови проузроковали велику смртност и током 1914-1915. у Србији, и 1916-1918. на Солунском фронту. Промена начина умирања утицала је и на промене војничке етике са којом су професионални војници ушли у рат.

Топови су поштовани и у другим армијама. У енглеском Хајд парку од 1925. године налази се споменик „Краљевској артиљерији“, а прослава Дана „Бастиље“ 1919. године била је допуњена необичном „топовском капијом“. На Јелисејским пољима тога дана налазили су се заробљени немачки топови, набацани на две гомиле. Требало је посебно подвући тријумф над противничком артиљеријом, па се на врху сваке од хрпа метала налазио мотив „галског петла“ са натписом „1914“ и преко пута „1918“.

О значају француског топа, који је користила и српска војска, сведочи и улазак његовог имена у популарну културу. У САД је током рата настао посебан коктел под именом „седамдесетпетица“, по чувеном топу „модел 1897“, калибра управо 75 милиметара.

(…)
Гранате по фронту нису падале насумице. Односно, чак и када су падале насумице то није био производ пуког случаја. Француски аутори Јегијелски (Jean François Jagielski) и Ардије (Thierry Hardier) навели су читав низ начина на који су се топови употребљавали, а сваки од њих је противнику преносио одређену поруку.

Постојао је, на пример, „пуцањ репресалија“, то јест пуке одмазде без тактичког значаја. Ови случајеви су сведочили о достигнутом степену брутализације. Као пример може се навести узајамно гранатирање трупа стационираних у Београду и Земуну током 1914, а нарочито за време периода мировања фронта у већем делу 1915. године. Слично, приликом посете српске делегације Западном фронту 1916. године, недалеко од Нансија локални француски командант је наредио да се у знак добродошлице Србима испали неколико „почасних“ плотуна по немачким положајима.

Разликовала се и ватра отворена на пешадију ради припреме општег напада, постојала је и „паљба узнемиравања“ која је имала циљ да противника лиши сна и психички га исцрпе. Ту је и „паљба изненађења“ која је наступала по добијању изненадних података о размештају противника. Паљба „разарања“ следила је у случајевима када се желело уништење неког конкретног циља.

„Пуцањ реглаже“ је служио како би читава батерија подесила ватру. Кључна употреба топа била је и да се бори против једне или више противничких батерија. Таква употреба звала се „контрабатирање“. Посебно место имала је „ватра загушљивих гасова“, то јест испаљивање канистера са бојним отровима.

Постојала је и „употреба неисправних граната“. Све веће потребе фронта за муницијом, а и недостатак радне снаге услед мобилизације искусних радника водили су убрзању процеса фабрикације, али и увођењу недовољно обученог особља у процес производње. То је у почетку водило паду квалитета и пропустима у систему контроле. Све то је за последицу имало несрећне случајеве на бојишту.

Из књиге Данила Шаренца „Топ, војник и сећање“. Издавач: Институт за савремену историју, Београд 2014. године.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

1 Comment

  • Ah la question qui tues : « et tu pars avec qui? » « ben se&b#ue8230;&nlsp;» « ah bon?!!! » « ben oui ». Je crois que les gens se demandent si je suis normale, si je suis e manque d’amis… ben non j’aime voyager seule plus que tout, c’est une grande liberté. J’aime aussi les escapades entre amis. Mais certains voyages se prêtent mieux à la solitude…

Leave a Comment