Велики рат

Аустроугарски ултиматум Краљевини Србији


Барон Гизл фон Гизлинген, посланик Аустро-Угарске у Београду
Др Лази Пачуу, вршиоцу дужности председника владе и министра иностраних послова

Београд, 10/23. јул 1914. године

Господине,
Част ми је, Екселенцијо, да Вам доставим приложену ноту коју сам примио од моје владе, упућену влади Краљевине Србије.
(Уручено лично у 6.00 часова поподне)

Текст Ноте:

Беч, 22. јула 1914. године
Екселенцијо, предаћете следећу Ноту Краљевској Влади у четвртак поподне, 23. јула:

Дана 31. марта 1909. године, посланик Краљевине Србије на Бечком Двору дао је, у име своје Владе, следећу изјаву Царској и Краљевској Влади:
„Србија признаје да њена права нису погођена стањем које је створено у Босни, и изјављује да ће се сходно томе прилагодити одлукама које постигну Силе у вези са чланом 25. Берлинског уговора. Прихватајући савет Великих Сила, Србија се обавезује да ће одустати од става протеста и противљења који је усвојила у погледу анексије од октобра прошле године, и надаље се обавезује да ће изменити тенденцију своје садашње политике према Аустро-Угарској, као и да ће односе са њом у будуће заснивати на пријатељству и добросуседству“.

Развој у последњих неколико година, а нарочито болни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји субверзивни покрет, чији је циљ одвајање извесних делова територије од Аустроугарске Монархије. Тај покрет, који је настао пред очима српске Владе, касније је дошао до изражаја у низу покушаја атентата и у убиствима изван територије Краљевине.

Уместо да испуни званичне обавезе садржане у изјави од 31. марта 1909. године, Влада Краљевине Србије није учинила ништа да сузбије овај покрет. Толерисала је злочиначке активности разних савеза и удружења уперене против Монархије, неконтролисане изјаве у штампи, глорификацију починалаца атентата, учешће официра и званичника у субверзивним интригама; толерисала је нездраву пропаганду у јавној настави; и најзад, толерисала је сваку манифестацију која је могла да одведе народ Србије у мржњу према Монархији и непоштовање њених институција.

Ова толеранција за коју кривицу сноси Влада Краљевине Србије још увек је била очигледна у тренутку када су догађаји од двадесет-осмог јуна показали целом свету ужасне последице такве толеранције.

Из изјава и признања злочиначких починилаца атентата од двадесет-осмог јуна јасно произлази да је убиство у Сарајеву замишљено у Београду, да су убице добиле оружје и бомбе којима су их опремили српски официри и званичници који припадају Народној Одбрани и, коначно, да је слање злочинаца и њиховог оружја у Босну организаовано и извршено под руководством српских пограничних органа.

Резултати истраге више не дозвољавају Царској и Краљевској Влади да очува став стрпљиве толеранције који је годинама показивала према овој агитацији чији је центар у Београду и која се отуда шири на територије Монархије. Уместо тога, ови резултати намећу Царској и Краљевској Влади обавезу да стане на крај овим интригама које представљају сталну претњу миру у Монархији.

Да би се постигао овај циљ, Царска и Краљевска Влада сматра да је принуђена да од српске Владе захтева да јој пружи званично уверавање да ће осудити пропаганду уперену против Аустро-Угарске, односно, да осуди читав низ покушаја чији је крајњи циљ да се од Монархије одвоје територије које јој припадају; и да се обавеже да ће свим средствима која јој стоје на располагању сузбијати ову злочиначку и терористичку пропаганду. Да би овим уверавањима дала свечани карактер, Влада Краљевине Србије ће на првој страни свог служеног гласила од 26/13. јула објавити следећу изјаву:

– Влада Краљевине Србије осуђује пропаганду уперену против Аустро-Угарске, односно, читав низ покушаја чији је крајњи циљ да се од Монархије одвоје територије које јој припадају, и најискреније жали због ужасних последица тих злочиначких активности.

Влада Краљевине Србије изражава жаљење због тога што су српски официри и званичници учествовали у горе поменутој пропаганди и на тај начин довели у опасност пријатељске и добросуседске односе, за чије је неговање Краљевска Влада дала најсвечаније обећање у својим изјавама од 31. марта 1909. године.

Краљевска Влада, која не одобрава и одбацује сваку идеју и сваки покушај мешања у судбину становништва било којег дела Аустро-Угарске, сматра својом дужношћу да најенергичније скрене пажњу официрима, званичницима и целокупном становништву Краљевине на чињеницу да ће у будуће поступати с највећом строгошћу против таквих лица која буду окривљена за било које такве активности, за чије спречавање и сузбијање Влада неће штедети напора.“
На ову изјаву ће се истовремено скренути пажња и Краљевској војсци путем наредбе Његовог Величанства Краља, као и њеним објављивањем у службеном гласилу војске.

Влада Краљевине Србије ће надаље обећати следеће:

1. Да ће забранити сваку публикацију која распирује мржњу и непоштовање према Монархији, а чија је општа тенденција уперена против територијалног интегритета Монархије;

2. Да ће одмах распустити Народну Одбрану и конфисковати сва њена средства пропаганде, као и да ће на исти начин поступити против осталих савеза и удружења у Србији који се баве пропагандом против Аустро-Угарске; Краљевска влада ће предузети мере које су неопходне да би се обезбедило да распуштена удружења не буду у могућности да наставе своје активности под другим именом или у другим видовима;

3. Да без одлагања искључи из јавне наставе у Србији све што служи или би могло послужити потхрањивању пропаганде против Аустро-Угарске, било да је везано за наставно особље или за методе наставе;

4. Да уклони из војне или административне службе уопште све официре и службена лица која сносе кривицу за вођење пропаганде против Аустро-Угарске, а чија имена Царска и Краљевска Влада задржава право да саопшти Краљевској Влади приликом достављања материјалних доказа које сада поседује;

5. Да се сагласи да органи Царске и Краљевске Владе сарађују у Србији на сузбијању субверзивног покрета упереног против интегритета Монархије;

6. Да покрене судску истрагу против сваког учесника у завери од двадсет-осмог јуна који би могао бити пронађен на територији Србије; органи Царске и Краљевске Владе одређени у ову сврху учествоваће у поступцима који буду покренути у том циљу;

7. Да ће с највећом хитношћу ухапсити мајора Војислава Танкосића и неког Милана Цигановића, српског званичника, који су компромитовани резултатима истраге;

8. Да ће ефикасним мерама спречити учешће српских власти у кријумчарењу оружја и експлозива преко границе; да ће отпустити из службе и строго казнити припаднике Пограничне службе у Шапцу и Лозници који су помогли починиоцима злочина у Сарајеву да пређу границу;

9. Да ће дати објашњење Царској и Краљевској Влади које се односи на неоправдане изјаве високих српских функционера у Србији и иностранству, који, без обзира на свој службени положај, нису оклевали да се изразе на начин који је непријатељски према Аустро-Угарској након атентата од двадесет-осмог јуна;

10. Да без одлагања обавести Царску и Краљевску Владу о спровођењу мера предвиђених у напред наведеним тачкама.

Царска и Краљевска Влада очекује одговор Краљевске Владе до суботе, двадесет-петог јула, најкасније у 6.00 сати поподне.

Уз ову ноту приложен је подсетник који се односи на резултате истраге о Сарајеву, у мери у којој се они односе на званичнике чија су имена наведена у тачкама 7.и 8.(горе).

Подсетник:

Кривична истрага која је предузета у суду у Сарајеву против Гаврила Принципа и његових другова због убиства почињеног на дан 28. јуна ове године, укључујући и кривицу саучесника, довела је до сада до следећих закључака:

1. План да се убије надвојвода Франц Фердинанд за време његовог боравка у Сарајеву сковали су у Београду Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, извесни Милан Цигановић и Трифко Грабеж, уз помоћ мајора Воје Танкосића.

2. Шест бомби и четири пиштоља типа Браунинг, укључујући и муницију – које су злочинци употребили као оруђе – набавили су и дали Принципу, Чабриновићу и Грабежу у Београду извесни Милан Цигановић и мајор Воја Танкосић.

3. Бомбе су ручне гранате које потичу из складишта оружја српске војске у Крагујевцу.

4. Да би се обезбедио успех атентата, Цигановић је обучио Принципа, Чабриновића и Грабежа како се користе гранате а Принципу и Грабежу давао часове из гађања пиштољем типа Браунинг у шуми у близини стрелишта у Топчидеру.

5. Да би се Принципу, Чабриновићу и Грабежу омогућио прелаз преко босанско-херцеговачке границе као и да прокријумчаре оружје Цигановић је организовао читав тајни систем превоза. Улазак злочинаца и њхиовог оружја у Босну-Херцеговину омогућили су главни погранични званичници у Шапцу (Раде Поповић) и Лозници, као и царински службеник Будивој Грбић из Лознице, уз учешће више других лица.

Приликом предаје ове ноте, молим Вас, Екселенцијо, да усмено додате такође да – у случају да да се безусловно позитиван одговор Краљевске Владе не добије у међувремену – по истеку рока од 48 сати који се помиње у овој ноти, а који се рачуна од дана и сата када Ви то објавите, обавезни сте да напустите Царску и Краљевску амбасаду у Београду, заједно с својим особљем.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

1 Comment

Leave a Comment