Велики рат

„Бестијалност какву Европа није видела!“


Српска војска успела је да за осам дана порази моћну аустроугарску војску и да је натера да напусти Србију. После пораза на Церу, аустроугарски војници су, како бележи чешки писац и припадник царске војске Егон Ервин Киш, безглаво почели да беже. Коњаници су тада мамузали коње, војници су препливали Дрину, желели су што пре да нестану из Србије. Српска војска, која их је гонила, у ослобођеним селима Мачве наилазила је на стравичне злочине. 

Влада Краљевине Србије предузела је паметан потез. Мудрост политичара који су тада водили земљу још једном је дошла до изражаја. У Србију су позвали објективне, непристрасне и најпознатије европске криминологе и патологе. Најчувенији међу њима био је цењени швајцарски криминолог Арчибалд Рајс – каже за документарни филм „Србија у Великом рату“ професорка Филозофског факултета Мира Радојевић.

Арчибалд Рајс дошао је у Мачву, обишао попришта злочина, разговарао са преживелим мештанима, са аустроугарским ратним заробљеницима, са српским војницима, официрима и долазио до заиста невероватних података. Забележио је да су људи убијани на најсуровије начине: били су разпети коњима, избодени бајонeтима, спаљивани у школама, печени на ражњу… Рајс је забележио и случај да је тромесечна беба бачена изгладнелим свињама. Он је систематски пописао број жртава, начине на који су уморени и њихову старост.

Дошао је до податка да су тада убијене 1 253 особе, а међу њима: 288 жена, 77 деце од једне године до десет година, 62 деце узраста од десет до петнаест година – наводи професор Филозофског факултета Милош Ковић и додаје да овом броју жртава треба придружити и 554 несталих који су одведени преко Дрине и никада се нису вратили. Силовања су била много масовнија него што је Арчибалд Рајс био у стању да забележи, јер се у селима, у патријархалној средини, објашњава Ковић, о томе није говорило.

Највише су страдали Шабац и село Прњавор које се налази у непосредној близини. По сведочењу Рајса, улазак непријатељских трупа завио је у црно ово богато село, које је бројало 2.400 становника. Он је у присуству комисије забележио да је од 4. до 17. августа 1914. године убијено, спаљено или измасакрирано укупно 352 становника. Рајс је, такође, забележио да је у кући Милутиновића у Прњавору искасапљено и спаљено 97 мушкараца, жене и деце, да је у школи у Прњавору спаљено 50 мештана.

У Лешници је 109 особа стрељано и живо закопано. У Мачви је између 40 и 50 села било потпуно уништено. За страхоте и претрпљену патњу Шабац и Прњавор су после рата одликовани орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Европа је тада највише слушала Арчибалда Рајса, али о страдањима српских цивила писали су тада и бројни новинари и публицисти који су дошли у Србију. О злочинима сведоче дописник париског „Илустрасиона“ (Ilustratión) Анри Барби и амерички новинар Џон Рид. Рид је забележио да су километрима ходали по Мачви и наилазили на напуштена села која су зарасла у коров. Причао је о људима које су сабијали у цркве и живе запалили, док су војници чекали са пушкама како би пуцали у свакога ко успе да се пробије из тог огња; писао је о деци која су убијана, о череченим девојчицама, о силованим женама – каже професорка Мира Радојевић. 

Француски новинар Барби је тада забележио: „Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустроугарских трупа. Да нисам својим очима видео њихова недела, не бих веровао у злочине… Та моћна Аустроугарска показала је застрашујућу бестијалност какву Европа није видела“. 

Трупе које су починиле злочине највећим делом су се састојале од Јужних Словена. Са друге стране, ужасне злочине починили су и припадници Друге армије у Шапцу који су мобилисани на територији Мађарске. Арчибалд Рајс је поставио питање заробљеницима зашто су то урадили. Рођен је у Немачкој и толику монструозност није могао да разуме – каже професор Милиш Ковић. Одговор је нашао у антисрпској пропаганди која је годинама постојала на територији Хабзбуршке монархије. Срби су били представљени као дивљаци и варвари који своје заробљенике убијају на најсуровије начине.

Анри Барби је у књизи цитирао наредбу аустроугарског генерала Хорштајна, који је војницима нагласио да улазе у непријатељску земљу, међу становништво од којег се могу очекивати напади и да зато треба поступити крајње сурово. Он је у наредби чак и нагласио да ће бити кажњени сви аустроугарски војници који се буду понашали другачије, који покажу било какву врсту милосрђа.

Једна од монструозних ствари коју су аустроугарски војници тада урадили била је та да су народну ношњу третирали као униформу – оцењује професорка Радојевић. Често српски трећепозивци, али и поједини четници нису имали униформу и у рат су одлазили обучени у народну ношњу. Аустроугари су убијали цивилно становиништво у ношњи са образложењем да убијају четнике. У аустроугарским јединицама владао је страх од четничких акција и њима су се свуда привиђали четници – каже историчар Милан Мицић. Четницима су Аустроугари проглашавали и оне који то нису били.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио- телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

1 Comment

Leave a Comment