Велики рат

Бомбардовање Београдског универзитета


На почетку рата, Београд је свакодневно бомбардован, а прве бомбе пале су управо на Капетан Мишино здање чији је ректор био Ђорђе Станојевић од 1913. до 1921.

Као први човек ове научнообразовне институције, у неверици да непријатељ разара цивилне и јавне објекте, смогао је снаге, отворено излажући свој живот опасности, да документује рушевине Београдског универзитета.

Станојевићева фотомонографија Le bombardement de l’Université de Belgrade (Бомбардовање Београдског универзитета), која садржи 21 слику руинираног Универзитета, објављена је 1915. године у Паризу, а касније је приказана на савезничким изложбама са ратном тематиком у Паризу и Лондону.

Предговор је написао уважени научник, физичар Лисјен Поенкаре, тадашњи министар за високо образовање у Француској, изразивши пре свега дубоко саосећање због уништавања образовних институција једног младог друштва које је тек почело у том смислу да се развија.

Поенкаре одаје признање Станојевићу на импресивним фотографијама које је направио, које изазивају неверицу и гнев код искрених поштовалаца науке.

Аустроугарске војне снаге нису имале милости према згради Универзитета, па су бомбама, гранатама и шрапнелима са Дунава и Саве свакодневно обасипале прву српску високу школу, која је за њих представљала место са кога се шири српска пропаганда, док је, према Станојевићевим речима, то било место на коме се ствара и јача идентитет једне нације, али и негује идеја о развијању модерне Србије.

У бомбардовању је разорена и лабораторија за експерименталну физику, у којој се налазила сва опрема коју је Станојевић користио у раду са студентима.

Фотомонографијом, како на сликама, тако и у предговору и самом тексту који је написао, Станојевић је изразио очигледно немирење са чињеницом да наука усавршава оружје које се користи за уништавање њених плодова, а у овом случају то је учинила једна сила која себе назива моралном и која истиче да има хумани однос према центрима највећих човекових научних достигнућа.

Видно огорчен, али ипак оптимистичан, Станојевић је фотографијама поручивао да ће из рушевина Београдског универзитета поново израсти неки нови стубови на којима ће се у будућности темељити и градити српска наука, а исто уверење изражава и сам Поенкаре истичући спремност француских пријатеља, који вреднују исте идеале, да помогну.

Фотографија представља само један сегмент онога чиме нас је Станојевић задужио.

Ђорђе Станојевић, један од великана српске науке с краја 19. и почетка 20. века, допринео је развоју и популаризацији многих научних области попут електрификације, астрономије, физике и ваздухопловства.

Потребу за ширењем и дељењем научних сазнања и документовањем друштвених прилика с једне стране, и љубав према уметности с друге стране, спојио је и изразио у научној и документарној фотографији. У време када је стварао, његов успех није одмах препознат у Србији, али је касније проглашен за једног од наших најпродуктивнијих фотографа.

Првенствено је заслужан за увођење фотографије у српску науку, а сматра се и врсним уметником документарне фотографије.

Виртуелна изложба „Ректор који је осветлио Београд„, коју је приредила Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, нуди свеобухватну слику Станојевићевог доприноса у разним научним областима.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

Leave a Comment