Велики рат

Црна Гора у бој креће


Црногорци!

Још не доспјесте да крв оперете с ваших храбрих мишица, а ваш стари краљ приморан је да ве и по трећи пут за непуне двије године дана позове под оружје, да ве и по трећи пут поведе у рат – у свети рат за слободу Српства и Југословенства.

Црногорци!

Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази.

Узмичући пред најездом силнога Османлије, Југословени су се прилагођавали хришћанској Аустрији да се с њом заједно опру најезди са Истока. Они су код ње тражили спас живота, а нашли су гроб своје слободе. Немилосна Аустрија примала их је не као помагаче за заједнички опстанак, већ као измећаре и убоге најамнике да њиховим месом и крвљу њиховом штити искључиво своје себичне интересе. Држала их је као бедем према разјареном Азијату и гурала их немилосрдно на кланице њемачких и италијанских поља.

Хероји битке на Бауцену, гдје је славни шведски краљ погинуо, били су Југословени. Крвљу својом прелили су бојна поља Холандије и залили обале Сјеверног мора, Адрију су јој, залуду, само они очували. Беч, из којег се сада наредбе дају за уништење Српства, очували су бедеми костију словенских.

За све то Аустрија је захвалила Југословенству неправдом, гоњењем, робовањем и пакосним сијањем раздора међу браћом, за што је чак и цркву као средство узимала.

Док су ланци робовања стезали Словенце у земљама Монархије, дотле су носиоци црно-жуте боје чупали и исчупали срце Србиново – дивну Босну и Херцеговину.

Крвљу српском заливени Скадар и Драч отели су нам својим интригама. А кад им све то није помогло – кад су се слободне српске земље, оснажене посљедњим ратовима, хвала буди богу и јунаштву српском, спремале за нови културни живот; када су се словенска браћа нашла заједно у пространој цркви све Југославије, са амвона којег отпочела се приповиједати слога, братство и једнакост – латили су се оружја да своје злобне намјере постигну, да нас униште.

Црногорци!

Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству.

Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог Словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвијећеним савезницима.

Црногорци!

Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад – ко је јунак, на оружје, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну.

На нашој су страни бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима.

 Живјели моји мили Црногорци!
Живјело наше мило Српство!
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!

Цетиње, 25. VII/6. VIII 1914.

Краљ Никола I Петровић

Преписка регента Александра и краља Николе дан уочи избијања рата 

Регент Србије Александар
Његовом величанству краљу Црне Горе – Цетиње
14/27. VII 1914.
(телеграм)

Покушали смо све могуће не би ли могли уштедити српском народу нове жртве и терете, али нисмо успели, јер је Аустро-Угарска тражила да принесемо на жртву драгу независност.

Бог је ваљда тако хтео да српски народ још једном стави свој живот у одбрану целога Српства.

Уверен сам да мој драги деда још јаче може да цени колико је био неоправдан захтев Аустро-Угарске, који је смишљен био да зада смртан удар сјајној будућности српског народа.

Испуњен сам великом радошћу кад сам сазнао, и ако у то нисам ни сумњао, да се Црна Гора солидарисала са Србијом у одбрани српскога народа.

Наредбу за мобилизацију деле српске војске издао сам.

Свемогући Бог и помоћ царске и моћне Русије биће на страни српске правде, а тако исто и јавно мнење цивилизоване Европе.

Шаљем поздрав мојем мудром и драгом деди и храброј црногорској војсци.

Александар 

Краљ Никола Петровић – Цетиње
Његовом краљ. височанству насљеднику Александру – Београд
14/27. VII 1914.
(телеграм)

Понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност народну.

У име Божје, а уз помоћ наше вјековне заштитнице моћне Русије и симпатије цивилизованих народа, наш ће Српски Народ и из овога великог наметнутог му искушења победнички изаћи и обезбедити своју сјајну будућност.

Моји Црногорци већ су спремни на граници, да гину у одбрани наше независности.

Живио, мој мили унуче, на радост твојега драгога оца и моју!
Живјела храбра српска војска! Живјело наше мило Српство! 

Твој дјед Никола


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

289 Comments

Leave a Comment