Велики рат

Голгота Тимочке дивизије


Битка на Церу, вођена у другој и трећој декади августа, знатно је подигла морал српске војске, а истовремено и њен углед у очима савезника. Због тога је још пре окончања битке, дошло до снажних притисака Париза, још више Москве, да се офанзивним деловањем и преласком на територију Хабзбуршке монархије олакша положај савезничких армија. У притиску на српску владу предњачили су Руси желећи да што већим ангажовањем аустроугарских трупа на Балкану спрече њихов одлазак на Галицијски фронт.

Српска Врховна команда у почетку се одупирала таквим захтевима. Навођено је да су снаге након Церске битке крајње истрошене, али и то да је њихова опремљеност заиста недовољна. Ово се нарочито односило на техничка средства за прелазак великих река. Ипак, 1. септембра Врховна команда је коначно попустила „да се нашој влади не би пребацило да је нелојалан савезник и да нас савезници не напусте и оставе нашој судбини“.

План за предстојећу офанзиву био је сложен и предвиђао је више истовремених акција, како према Дрини тако и на Сави. Продор у правцу Дрине подразумевао је заузеће Вишеграда, од стране трупа Ужичке војске, док би прелаз преко Саве био изведен на два места. Први, главни десант, извео би се одмах иза поноћи 5. на 6. септембар и то у рејону Купинова, а тај задатак поверен је 1. армији односно, њеним трима дивизијама.

Други, демонстративни, прелаз на леву обалу Саве додељен је генералу Владимиру Кондићу. Његова Тимочкa дивизијa 1. позива требало је да пређе реку истовремено кад и 1. армија и да својим дејством привуче непријатељске снаге из ширег рејона Сремске Митровице, при чему је као алтернатива остављена и могућност заузимања ове вароши.

Због претеране конспиративности акција на Сави најављена је доста касно. Јединица мостовог трена (понтоњери), која је требало да омогући прелаз Тимочке дивизије, обавештена је тек 3. септембра, а сам командант дивизије, још касније 4. и то пред поноћ. Генерал Кондић је, додатно, морао да дође и у Штаб армије у Богатић после чега је за покрет преостало тек неких 14 сати. За то време требало је прећи више од 40 километара, при чему ни тачно место прелаза још увек није било утврђено.

Тек 5. септембра у раним вечерњим часовима избор је пао на локацију код села, тј. српске карауле Чеврнтија на двадесетак километара узводно од Шапца и седам километара источно од Сремске Митровице.

Материјална средства за извођење ове акције била су далеко од адекватних. Понтоњерска опрема била је крејње застарела, а неки сегменти датирали су из 1873. Уз то су и елементи ове опреме били крајње разнородни пошто су уз српске дрвене, коришћени и турски метални понтони заплењени у Првом балканском рату. Најгоре је било то што су неки делови понтоњерске опреме, без знања команданта Кондића већ били стављени на располагање 1. армији, тако да је Тимочка дивизија уместо 400 метара, колико је било неопходно за прелаз Саве, имала за око педесет метара краћи мост.

Велики проблем представљало је и стрељачко наоружање. Купљене руске пушке модела „мосин-наган“ почеле су да пристижу тек 29. августа, а прва јединица којој су подељене била је управо Тимочка дивизија 1. позива. Због оскудног времена војници се нису упознали са новим оружјем, а само два пука Тимочке (13. и 15) обавила су пробна гађања и то тек са по пет метака.

Окосницу Кондићевих снага чинила су четири пешадијска пука (13, 14, 15, 20), пољски артиљеријски пук, ескадрон дивизијске коњице и инжењеријски полубатаљон, сви из састава Тимочке дивизије. Даље су му придодата два коњичка ескадрона из састава Тимочке дивизије 2. позива, као и мерзерскa и хаубичка батерија. У састав јединице ушао је и тзв. Велики мостови трен, као и низ помоћних јединица попут санитетских интендантских и других. Целокупне српске снаге предвиђене за ову акцију достигле су број од 25.378 војника, од чега је било 370 официра.

Насупрот српским стајале су аустроугарске снаге углавном из састава 29. дивизија под командом генерала, касније фелдмаршала Алфреда Крауса. Ове трупе, састављене од две бригаде односно четири пука, биле су распоређене у ширем рејону Руме, тачније у селима Шашинци, Јарак, Буђановци и Накинци. Уз њих, низводно уз обалу налазиле су се и помоћне трупе – ландвера, односно 12. и 32. пук са којима су целокупне снаге Монархије на том простору бројале 30 батаљона пешадије, пет ескадрона коњице и 12 артиљеријских батерија.

Марш према Сави трупе су започеле 5. септембра око 11 пре подне са намером да се до предвечерњих часова концентришу у селу Глушци, десетак километара од обале. Но, сатница није била испуњена. На путу је дошло до застоја па су прве јединице до овог села приспеле тек у вечерњим часовима, а до саме обале са пуна два сата закашњења.

Артиљерија је на положаје стигла тек око четири сата ујутро, а први понтон спуштен је у воду тек у свануће, око 5.15. Аустријске трупе на ово су одмах одговориле стрељачком ватром и том приликом убили и ранили неколико војника и избушили и потопили неколико понтона. Но, њихове трупе на самој обали биле су доста слабе. Бројале свега једну или две чете, које су убрзо после првог преласка реке, око пола осам ујутро, биле брзо растеране. Уследили су даљи прелази, тако да је до иза 10 ујутро на леву обалу пребачен 13. пук.

У 12.30 започела је изградња понтонског моста што се показало као велики проблем. Материјала за њега једноставно није било довољно, у погледу стручног људства такође је владала оскудица, тако да ни пуних десет сати од почетка градње мост није био готов у потпуности. Још горе је било то што је рад на мосту прво успорио, а затим и потпуно прекинуо пребацивање трупа, тако да ће до раних послеподневних сати, до 14.30, од целокупне дивизије бити пребачено само шест батаљона, три топа и 12 митраљеза тј. све укупно мање од 7.000 људи.

Изненађен и неактиван противник се постепено прибирао, мада су српске трупе, уз спорадичне борбе, све до 16.00 још увек имале иницијативу. До тог времена овладале су целокупним Легетским пољем заузевши и село Шашинце, при чему су готово потпуно растројиле 74. аустроугарски пук. Иза тога иницијатива је прешла у руке противника. Око 18.00 уследио је удар на лево српско крило, на позиције 2. батаљона 13. пука. Недостатак муниције и паника изазвана наводном појавом противничке коњице довела је до безглавог повлачења ка мосту. У покушају да га пређу и врате се назад војници су изазвали ломљење неких делова после чега се велики број људи нашао у води. Како већина није умела да плива на десетине њих нашло је смрт у Сави.

После око сат времена официри су обуздали панику, утврђујући на око 600 метара од обале нови мостобран. Рад на мосту грозничаво је настављен и око 22.00 његово довршење било је на помолу. Тада је уследио други аустријски удар предвођен 57. бригадом генерала Шена. За разлику од првог удара сада је страдао најпре десни бок и 4. батаљон 13. пука, после чега је, слично ранијем, дошло до масовног бежања ка Сави. Нова паника поново је изазвала превртање понтона и рушење моста чему су допринели и Аустријанци ручним бомбама.

До поноћи дошло је до потпуног слома, а само 500 до 600 војника успело је да се врати на десну, српску обалу. Већина осталих, рачуна се и више од 5.000 допало је заробљеништва, а број погинулих, махом удављених српских војника досегао је бројку од око 1.000. Ни аустријски губици у овој бици нису били занемарљиви. Близу 2.000 људи било је избачено из строја, од чега је око 200 било мртво.

Одмах након битке, командант Тимочке дивизије, генерал Кондић био је смењен, после чега је убрзо био изведен и на војни суд. Осуђен је на годину дана затвора, али је већ 1915. по својој молби био пензионисан. Рехабилитован је након поновљеног процеса, марта 1928.

Мада је у тактичком погледу представљала неуспех праћен великим губицима, битка код Чеврнтије, односно на Легету, ипак је била значајан стратешки успех. Десант Тимочке дивизије привукао је готово све аустроугарске трупе на овом простору, посебно Краусову 29. дивизију чиме је 1. армији омогућен неометан прелаз Саве. Даљи резултат овога био је заузеће Земуна и Нове Пазове, те непосредно угрожавање Руме и Инђије.

Акција је донела и психолошку предност, јер су српске трупе заузеле и једно време (6-14. септембра) боравиле на територији Аустроугарске. Акција је посредно утицала и на друге фронтове знатно успоривши одлазак 29. дивизије на Галицијски фронт, чиме је олакшано руско ратовање на истоку.

* Аутор је научни сарадник Историјског института у Београду


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

Leave a Comment