Писали су о Србији у Великом Рату

Грчка "Велика шизма"


Питање кривице за Велики рат дуго се сматрало дефинитивно решеним. Као и све друге државе савезнице, и Грчка је 1919. у Версају потписала мировни споразум којим се кривица за рат приписује искључиво Немачкој и њеним савезницима. Међутим, у последње време има и диференцираних ставова, чак и онда када главни кривци и даље остају исти.

Танос Веремис, професор новије историје на универзитету у Атини каже: „Била је то велика грешка Немачке, то што се наоружала и кренула у сукоб. Немачка је тада била земља у економском полету, могла је да доминира Европом без упуштања у сукобе. Пре је Енглеска имала интерес да дође до директне конфронтације, и у ретроспективи, тај рат је Енглеској заиста много више користио него Немачкој“.

Политиколог из Атине Веремис сматра да је тиме одговорено на питање о одговорности Србије: Гаврило Принцип је убио престолонаследника Аустроугарске и тако покренуо рат, међутим атентат у Сарајеву није био прави разлог за рат већ само његов окидач.

Мелетис Мелетопулос, политиколог из Атине, доцент на Академији ратне маринце, сматра да је рат избио због геополитичких интереса. Савезници су хтели да спрече Немачку да колонизује ослабљено Османлијско царство и на тај начин преузму контролу над источним Средоземљем и нафтним резервама на Блиском истоку. Ширењем немачког утицаја, британска империја била би ослабљена, ако не и потпуно „уклоњена“, сматра тај политиколог који је докторирао у Женеви.

Светски рат – наставак Балканских ратова

Паклу светског рата претходили су Балкански ратови (1912-1913), који су запечатили распад Османлијског царства на југоистоку Европе. Ти ратови су Грчког донели планински регион Епир, источне делове Тракије, као и велики део региона Македоније, а потом је дошао и Крит. Грчка је, дакле, за само неколико година успела да удвостручи своју територију. Заслуге за то приписане су либералном премијеру Елефтериосу Венизелосу, који је сарађивао са Великом Британијом и Француском, али и конзервативном краљу Константину, који је био окренут Немачкој, између осталог и из породичних разлога – монарх је био ожењен пруском принцезом Софијом, сестром последњег немачког краља Вилхелма Другог.

На почетку су Константин и Венизелос ишли истим путем, међутим развој догађаја после Сарајевског атентата довео их је пред дилему на коју су различито реаговали: Венизелос је био за брзи улазак у рат на страни савезника, док је монарх био за неутралност, која би користила Немачкој. Тај конфликт довео је до поделе у земљи која је умало личила на грађански рат и који је у историји Грчке познат као „Велика шизма“. Он и данас узнемирава духове. Притом су Венизелос и Константин у суштини имали исти циљ: да обезбеде све територије добијене балканским ратовима, посебно Македонију.

Венизелос је исправно приметио да би неутралност за Грчку била катастрофална, оцењује професор Веремис и то образлаже овако: „Ако Енглеска добије рат, Србија би добила Македонију. Ако победи Немачка, Македонију би добила Бугарска. Дакле за Грке је било боље да играју ту партију покера и да се одлуче за једну страну – најбоље за Енглезе, који су као велика поморска сила имали добре шансе да победе.

„Велика шизма“ оставила је дубоке трагове у грчком друштву. Деценијама су политичком сценом владали насиље и освета. Под притиском западних сила, краљ Константин је свргнут, али је и Венизелос више пута морао да се повлачи, све док 1935. није дефинитивно отишао у егзил, у Париз, у којем је годину дана касније усамљен и умро.

Зар тај харизматични политичар није могао да предвиди шизму? Танос Веремис, сматра да је могао, али да није имао алтернативу: „Морао је да се одлучи између поделе нације и националне катастрофе због губитка Македоније.“

Мелетис Мелетопулос сматра пак да Венизелосу није толико било стало до територије. Више му је било стало до подршке коју би после рата могао да добије за остварење такозване „Велике идеје“: поново уједињене „Велике Грчке“ настале на рачун Османлијског царства које се распадало. Венизелос је рачунао на турску Егејску обалу, Истанбул који се у Грчкој и даље зове Константинопољ, по византијском цару Константину.

Историјски пораз на турском тлу

„Венизелос је веровао да је препознао прилику која се указује једном у хиљаду година, прилику да се врати у Малу Азију, у Константинопољ“, сматра Мелетопулос. Предуслов за то било је да се Грчка у Првом светском рату бори на страни Енглеске и Француске. Као што је познато, тај рачун му је пропао, и то не због Немачке, већ због Британије, јер Енглеска уопште није била заинтересована да Грчка постане регионална сила, сматра Мелетопулос.

Тек последњих деценија се на „Повратак у Константинопољ“ гледа као на националистичку мегаломанију. Спорни су међутим разлози којима се тумачи тотални пораз грчке војске на турском тлу 1922. године. Чињенице су следеће: после рата, Венизелос је од савезника добио мандат да изгради заштитну зону око луке Смирне, данашњег Измира, у којој је живело десетине хиљада Грка. Мандат је био толико проширен да је Грчка у лето 1921. продрла на 100 километара од Анкаре. Предвођена Кемалом Ататурком, турска војска не само да се одбранила, већ је Грке потиснула са Егеја. На обе стране било је злочина.

Дебата о узроцима и последицама тог историјског пораза и данас узбуђује Грке – више него било који догађај у Првом светском рату. Неки главну одговорност сваљују на Венизелоса или његове политичке противнике, други говоре о завери из иностранства. Углавном се не помиње да је Грчка двадесетих година била уморна од рата, каже Мелетопулос и наводи пример из своје породице: „Брат од стрица мог деде је десет година био војник у месту Трипи на Пелопонезу. Код куће је оставио трудну жену и када се вратио, није могао да препозна своје сопствено дете.“

Већ 1920. године Венизелос је изгубио парламентарне изборе, мада је тада био на врхунцу моћи, каже Мелетопулос и закључује: „Тако је то. Кад ти је дете десет година на фронту, хоћеш да ти се врати. Онда је свеједно шта се догађа у Конији у Турској.“

Leave a Comment