Велики рат

Хуманост без граница


Србија, исцрпљена у претходна два балканска рата, да би одбранила своју слободу чинила је натчовечанске напоре уз жртве и страдања. Недостајало је лекара и медицинских радника, хране, одеће, обуће, санитетског материјала, лекова, болничке опреме и била је неопходна помоћ у збрињавању рањеника, ратних инвалида, али и ратне сирочади… 

Спонтани одговор напредног дела човечанства и на западу и на истоку, ван актуелне политике њихових земаља, био је садржан у општем консензусу – Србији би хитно требало пружити помоћ.

Русија, Велика Британија, САД, Француска, Грчка, Канада, Холандија, Данска, Аустралија и многе друге пријатељске земље, одазвале су се на очајничке молбе српске владе, која је била немоћна пред хуманитарном катастрофом која је наступала.

Од краја 1914. из иностранства је почела да стиже велика помоћ у медицинском особљу, лековима, храни, новцу… На стотине лекара, медицинских сестара и хуманитарних радника из земаља савезника и других пријатељских држава похрлило је у Србију из чисто хуманих побуда.

До тада у историји, таква и у том обиму, хуманитарна помоћ никуда није била послата.

Дошавши у Србију, земљу већ увелико разорену, којом су харале епидемије колере, пегавог и трбушног тифуса, односећи велики број жртава и увећавајући ионако велика ратна страдања (само у епидемији пегавца, у пролеће 1915. умрло је око 300.000 људи), хуманитарни радници – странци, остајали су са народом, пролазећи кроз најтежа искушења. Делили су са њим и добро и зло, подносили највеће патње и жртвовали своје животе.

С друге стране, чланови мисија и остали хуманитарни радници, иако им то није био задатак, писали су чланке за водеће листове својих земаља, писма, па и књиге посвећене свом боравку у Србији. Обавештавали су свет о судбоносним данима за српски народ, али и за њих саме и на тај начин усталасали јавно мњење својих земаља не би ли помоћ Србији пристигла на време и у што већем обиму.

Већина савезничких медицинских мисија упућених у Србију, нашла се у Нишу, граду који је био привремена српска престоница. Одавде су медицинске мисије по потреби одлазиле у готово све крајеве Србије, како је то ситуација налагала.

Западна Србија и Шумадија, Ваљево и главни град Београд били су најтеже погођени ратним операцијама; ту се налазило огњиште епидемија, пегавца посебно, које су унели заробљени Аустријанци. У овим деловима Србије највећи број савезничких медицинских мисија остваривао је свој хуманитарни задатак. Наравно, није заобиђена ни јужна Србија (данашња Македонија), где су се у Скопљу и другим градовима нашле јединице Српског потпорног фонда, Америчког црвеног крста и многе друге.

Све савезничке медицинске мисије су међусобно координирале свој рад, а болничко особље у најкритичнијим ситуацијама често се консултовало и узајамно помагало. Иницијатор те узајамне сарадње био је лорд Ралф Пеџет, који је био именован за комесара свих савезничких мисија у Србији и чија је предузимљивост нарочито дошла до изражаја оснивањем у Нишу – Међународног одбора за увођење санитарних мера за сузбијање заразе.

Његови чланови, између осталих, били су и шефови савезничких медицинских мисија у Србији. Ричард Стронг, професор са Харварда из САД, изабран је за медицинског директора овога тела. Захваљујући заједничким мерама предохране и поступцима у спречавању и заустављању епидемије пегавца и других зараза, које је прописао овај одбор, а које су спроводиле све медицинске мисије уз велику вештину импровизације и оригиналност сопствених идеја, епидемија у Србији била је побеђена у јуну 1915. године.

Када је у јесен 1915, са севера започела највећа до тада аустро-немачка офанзива против Србије, убрзо је по други пут пао Београд, српска престоница. Српска војска је непрекидно потискивана. Када су у рат ушли преко ноћи Бугари и упали у Србију са истока, пут српској војци према југу и Грчкој, био је пресечен. Са зебњом се очекивао пад градова у плодној Шумадији, од животног значаја – Ваљева, Крагујевца, Младеновца…

Нешто јужније, у Врњачкој Бањи, Краљеву и Крушевцу владало је потпуно расуло. Друмови су били закрчени воловским колима препуним рањеника, деце, жена, стараца и избеглица, који су се полако клацкали ка југу, Косову и Црној Гори, преплавивши села и градове. Србија се налазила на ивици пропасти.

У оваквим околностима, савезничке медицинске мисије имале су две могућности. Да остану у земљи са рањеницима и болеснима због којих су и дошли у Србију, или да се прикључе егзодусу војске и народа. Део британских мисија предвођен леди Пеџет, др Елси Инглис и другима, остао је у Србији сачекавши окупацију, а затим и репатријацију у своју земљу.

Руске, француске, део америчких и британских мисија, а исто тако и многобројни појединци и добровољци, прешли су преко Проклетија пут Албаније да би се у Скадру опростили са српском војском, а доцније су евакуисани у Италију.

Њихова храброст, истрајност, дисциплинованост, домишљатост, одговорност у раду, скромност, а пре свега њихова хуманост, човекољубље и жртвовање – особине су вредне дивљења. Њихови поступци такође.

Ти прегаоци човекољубља били су углавном синови и кћери богаташа или аристократа на истоку или западу, свеједно. Данас је незамисливо разумети такву посвећеност хуманости, без политичких мотива и оријентисаности, без материјалних побуда.

Објашњење њихових мотива можда је најбоље дао Лудвик Хиршфелд описујући свој боравак у Ваљеву: „Није у томе било раскоши швајцарске клинике, али је у нама треперила нека снажна нота братства. Ни за тренутак нисмо зажалили добровољно напуштене швајцарске палате.“

Према књизи Српски војни санитет 1914-1915, (Аутори сепарата: Вукашин Антић, Жарко Вуковић, Александар Недок, Бранислав Поповић). Издавачи: Министарство одбране – Управа за војно здравство и Академија медицинских наука СЛД, 2009. године.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

1 Comment

Leave a Comment