Велики рат

Кад владари деле судбину народа


Регент Александар је пут од Призрена до Скадра прешао јашући на коњу за два дана. У пратњи неколико својих гардиста успео је да пређе 115 км за тако кратко време и да међу првима стигне на север Албаније. Исцрпљујуће јахање оставило је последице на здравље главнокомандујућег српске војске. Почетком јануара 1916. године, регент је у Скадру имао веома тешку операцију.

Иако болестан и исцрпљен, одлучио је да остане уз своје војнике. Одбио је да бродом буде превезен у савезничку поморску базу у италијанском граду Бриндизи. Дирљива је сцена која описује сусрет деде и унука, црногорског краља Николе и српског регента Александра до кога је дошло у раним јутарњим сатима 21. јануара 1916. године у луци Свети Јован Медовски која се налази на 50-ак километара од Скадра.

Краљ Никола, иако у врло лошим односима са краљем Петром, за регента Александра био је веома везан. Сведоци кажу да је плакао када га је видео изнуреног и бледог. Звао га је „Сандро“ а регент њега „Ђедо“.

Деда је унука молио да крене са њим у Италију, рекао му је да је италијански краљ обезбедио замак у Италији и да је боље да тамо оде, опорави се и да се касније придружи српској војсци. Регент Александар је одбио да напусти своје војнике. Пошто му Италијани нису обезбедили превоз бродом до Драча, већ само до Бриндизија , регент је одлучио да, иако болестан, настави повлачење. Кажу да је стално понављао да је судбина његових војника и његова судбина. 

Ту се су Ђедо и Сандро растали. Краљ Никола је отишао у Италију и касније у Француску, а регент је са својим војницима наставио пут пешице до Драча. Кажу, да су се тада Александар и Никола последњи пут видели.

Регент Александар кренуо је из Скадра на пут дуг око 100 км. Тих дана, почетком јануара 1916. године падале су силне кише, реке су се излиле и цео предео је био мочваран. Свуда је били блато и глиб. Многи су умирали заробљени у блату. За гладне и исцрпљене српске војнике била је ово најтежа фаза повлачења.

Ту судбину делио је и њихов командант – регент Александар Карађорђевић. Забележена је сцена у којој српски војници приликом преласка реке Мат носе изнемоглог и болесног регента Александра на леђима. Потпуковник Панта Драшкић у својим мемоарима је касније написао:  

„Ја сам као најјачи узео Престолонаследника на леђа да га преко овога места пренесем… Услед ране од операције он није могао да легне потрбушке, но се извитоперио на десни кук. То је било и мени и њему незгодно. Мене је жуљило и заносио ме је њихањем, а њега је та усуканост болела. Почео је да виче: „Пустите ме“ – и да отима руке које сам ја чврсто држао. Било ми је дозлабога тешко, а блату никад краја, а у ово блато нисам никако смео пустити Престолонаследника. Кад сам стигао на крај био сам збиља на крају снаге“.

И стари краљ Петар делио је судбину свога народа. Он је пешке прошао сурове и тешко проходне планинске висове на путу из Призрена за Љеш. Остале су фотографије на којима видимо старог краља како на планинском вису Ћафа Малит разговара са француским новинаром.

Kраљ Петар је из Скадра наставио даље за Драч. На том путу видео је страдање српских регрута, младића старости од 17 до 19 година којима италијански војници нису дали да наставе даље повлачење ка југу Албаније. Италијани су област Валоне, коју су заузели још 1914. године, сматрали својом интересном сфером и присуство српских војника доживљавали су као опасност.

Француски генерал Пијерон де Мондезир каже да му је стари краљ у Валони, где је италијанским бродом пребачен из Драча, причао да се Италијани према њему понашају као према заробљенику, да му не долазе никакве вести, да не напушта кућу где је смештен. Тражио је да га ословљавају генерал Топола. Мондезир наводи и да му је Његова екселенција генерал Топола рекао и да су Италијани од регента Александра тражили да потпише документ којим ће потврдити да српска војска нема намеру да окупира Албанију посебно Валону.

Стари краљ Петар је међу првима пребачен из Валоне у Италију. Кад је стигао у Бриндизи није желео ни сам ким од Италијана да се сретне. После неколико дана проведених у Бриндизију краљ Петар отишао је у Грчку. Тамо је генерал Топола, како је желео да га ословљавају , болестан и стар дочекао крај рата

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу“ који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу“ је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

403 Comments

Leave a Comment