Велики рат

Како је српски војник победио моћну царевину


Српска војска је у Велики рат ушла са најмодернијим наоружањем. Топови, хаубице и пушке које смо поседовали били су за оно време веома добро оружје. Проблем је био што тог наоружања није било довољно. 

Српске пушке типа маузер Миловановић, маузер Ђурић-Миловановић (модели М80/07, М98, М99) сврставале су се међу најбоље пушке тог времена. Њих, међутим, није било довољно. То оружје је истрошено у балканским ратовима, а потом није надомештено – каже за документарни филм „Србија у Великом рату“ Иван Мијатовић, директор Војног музеја.

Први позив српске војске био је наоружан маузер пушкама, модел М98 и модел М80/07, други позив је делимично имао те пушке маузерке, а делимично пушке „берданке“ једнометке које су биле застареле, док је трећи позив био скоро ненаоружан. Оно што се имало то се и користило.

Краљевина Србије није имала ни довољно оружја, а ни довољно муниције. Зато је највећи крик који су Пашић и министар војни изговарали у сваком разговору са страним посланицима у Нишу био: „Дајте, дотурите нам муницију!“ – истиче академик Драгољуб Живојиновић.

Недостатак муниције није био само српски проблем. Са тим су се суочиле и армије савезника. Када су ушли у рат 1914. године сматрали су да ће сукоб кратко трајати. Британски војници су отишли на фронт са геслом: „Видимо се до Божића!“. Све резерве артиљеријске муниције биле су ограничене отприлике на шест месеци.

Осим проблема са количином наоружања Србија се тих дана суочавала и са чињеницом да ју је напала земља која је десетоструко већа, моћнија и јача од ње. Аустроугарска је имала педесет и један милион становника док је Краљевина Србија бројала једва четири и по милиона. Хабзбуршка монархија је могла да мобилише преко три милиона војника, док је Србија уз највеће напрезање могла да сакупи 450 000 људи – каже историчар Милић Милићевић.

Врхова команда аустроугарске војске процењивала је да је Србија сувише исцрпљена балканским ратовима и да ће напад на малу краљевину бити завршен за осам дана. Говорило се да ће то бити лакша војна шетња до Ниша. У првом тренутку аутроугарски план напада на Србију није предвиђао ангажовање великих снага. 

На Србију је 12. августа 1914. године кренуло сто хиљада дорбо наоружаних аустроугарских војника. Срби су однели величанствену победу на Церу. Поучени негативним искуством број војника у следећем нападу је удвостручен. У другој офанзиви на јесен 1914. године Србију је напало 250 000 аустроугарских војника. Коначно, 1915. године у офанзиви аустроугарских, немачких и бугарских трупа ангажоване су четири армије (аустроугарска, немачка и две бугарске) у укупној снази од 600 000 људи – каже за РТС Милић Милићевић.

Србија је са друге стране у лето 1914. године мобилисала 350 000 војника, од чега је око 250 000 било у оперативној војсци, а остатак је припадао трупама трећег позива и јединицама које су због нестабилности ситуације биле сконцентрисане у новоприпојеним крајевима – каже професор Филозофског факултета Александар Животић. У великој офанзиви која ће уследити 1915. године биће мобилисано 450 000 војника.

Међутим, 250 000 мобилисаних српских војника није значило и 250 000 пушака које су уперене на добро наоружаног непријатељ.

Како је онда свакако слабија српска војска успела да победи моћнију војску Хабзбуршке царевине?

Не треба заборавити да је Србија изашла из два балканска рата као победник, што је са једне стране, у ратничком погледу значило стицање искустава, а са друге била велика психолошка предност. Наспрам искусних српских бораца нашла се Аустроугарска која није ратовала од 1866. године. Жуто-црна монархија имала је и хипотеку губитника, сто година уназад није добила ниједан рат. Као губитник изашла је из рата са Италијом, а и у сукобу са Пруском доживела је пораз.

Српски војник имао је искуство и био је много бољи војник у директним сукобима какви су се водили на Церу и Колубари – оцењује Алсександар Животић. Коришћење бајонета, кундака, бомбе, сукоб у којем се окршај своди на одмеравање људске снаге – то су ситуације у којима је просечан српски војник који је прошао два балканска рата имао значајну предност.

Насупротом искусном српском војнику налазио се војник национално хетерогене војске чији је борбени морал био дискутабилан. За разлику од просечног српског војника који је знао зашто и због чега ратује, аустроугарски војник није знао због чега и за чије интересе мора да гине по планинама Србије. То су управо неки елементи који могу да звуче заиста тривијално, а који су пресудно утицали на сам борбени квалитет српске војске.

Увећана фотографија

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

Leave a Comment