Велики рат Први светски рат Србија у Великом рату

Колубарска битка

Колубарска битка или Сувоборска битка једна је од највећих и најзначајнијих битака између војске Краљевине Србије и Аустро-Угарске у Првом светском рату. Вођена је 30 дана на фронту од 200 км. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге под вођством генерала Живојина Мишића, против бројније и немерљиво боље опремљене аустроугарске војске у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

Командант аустроугарских снага генерал Оскар фон Поћорек командује битком прво из Тузле, а затим из Бање Ковиљаче. Пред сам почетак битке извештава царевину речима:

“ Српске јединице се повлаче у нереду према Крагујевцу и нема изгледа за борбу“.

Поћорек је очекивао да ће већина српских снага бранити град Ваљево, да ће успети да потисне српску војску и да је на реци Колубари, која се излила три километра око себе, уништи. Српска врховна команда га је предухитрила наредивши својој Првој армији да брани Ваљево, а осталим јединицама да се на време повуку преко реке Колубаре. Тако је 16. новембра 1914. године почела чувена Колубарска битка која је трајала тридесет дана и ноћи на фронту од 200 км.

Колубарска битка

Увод у битку

Војвода Живојин Мишић

Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже због мањка шаторског платна.

У ноћи 14.11. командант 1. армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору.
Колубарска битка

 

Врховни командант је био надвојвода Фридрих фон Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хацендорф. Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

  • Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43 батерије, под командом генерала Либориуса фон Франка.
  • Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, непосредни командант фелдцајмајстер Оскар фон Поћорек.
  • Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.

Српске снаге

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар Први Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.

  • Обреновачки одред, пет пукова и пет самосталних батаљона трећег позива, Скопски батаљон, јачине 10.000 војника, 26 топова и 8 митраљеза, под командом пуковника Милисава Лешјанина, касније пуковника Душана Тифегџића.
  • Друга армија, Коњичка дивизија пуковника Бранка Јовановића, Шумадијска дивизија првог позива пуковника Војислава Живановића и Моравска дивизија првог позива генерала Илије Гојковића. Друга армија била је јачине 88.000 војника, 138 топова и 66 митраљеза, под командом војводе Степе Степановића.
  • Трећа армија, Тимочка дивизија другог позива пуковника Мирка Милосављевића, Дринска дивизија другог позива пуковника Крсте Смиљанића, Дринска дивизија првог позива пуковника Николе Стевановића и Комбинована дивизија генерала Михаила Рашића. Трећа армија била јачине је 65.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Павла Јуришића Штурма.
  • Прва армија, Моравска дивизија другог позива пуковника Милоша Васића, Дунавска дивизија првог позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе. Прва армија је била јачине 54.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Живојина Мишића.
  • Ужичка војска, Шумадијска дивизија другог позива пуковника Драгутина Миловановића, Ужичка бригада пуковника Ивана Павловића и Лимски одред пуковника Јеврема Михаиловића. Ужичка војска била је јачине 32.000 војника, 55 топова и 15 митраљеза, под командом генерала Вукомана Арачића.
  • Одбрана Београда, три пука другог и трећег позива и два ескадрона коњице, јачине 19.000 војника, 47 топова и 10 митраљеза, под командом генерала Михаила Живковића.

Распоред снага пред битку

Пета армија Аустроугарске Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали Колубаре и да обезбеди пругу Обреновац-Ваљево. Шеста армија Аустроугарске војске имала је задатак да се групише на простору Ваљева и да напада према југу преко Маљена и Сувобора. Група Шњарић и Хаусер имала је задатак да узнемирава Ужичку војску и да у повољном тренутку пређе реку Дрину. Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да обезбеди пругу Ваљево-Лајковац-Обреновац, како би безбедно могли да дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се Београд нападне и освоји 20. новембра. После тога већина снага би се пребацила моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије, главнина већи део Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са севера стегне обруч.

Обреновачки одред заузео је положаје на десној обали Колубаре, од њеног ушћа у Саву до ушћа Марице у Колубару, одред је имао задатак да спречи сваки продор на десну обалу Колубаре. Друга армија посела је фронт од ушћа Марице у Колубару до ушћа Грабовице у Љиг, имала је задатак да упорно бране овај део фронта. Трећа армија заузела је положаје од ушћа Грабовице у Љиг до реке Качер, са задатком да упорно брани средишњи део фронта. Прва армија посела је фронт правцем Гукоши-Медник-Баћенац-Руда-Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку. Ужичка војска заузела је јужно крило фронта, са задатком да одбрани непријатељски продор према Ужицу. Одбрана Београда заузела је фронт по правцу Гроцка-Београд-Остружница-Обреновац, са главним задатком да одбрани Беград по сваку цену.

Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16. новембра 1914. године у општи напад на фронт српских армија.

 

Прва фаза битке – Дефанзива (16.11—30.11)

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига према наредби врховне команде у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад.Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус 6 армије:

  • 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
  • 16. корпус:
    једна дивизија према Маљену
    једна дивизија према Буковској планини

Увођење нових снага приморало је Прву армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило 1. армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија 1. позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила 3 армије.
Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се 1. армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:

– остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.
– повлачење обезбеди заштитницама.

Сходно развоју ситуације односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење нове положаја, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а ИИ армији да помогне овај напад.

Извод из наредбе СВК од 26.11. намењен 1. армији

„У случају да будемо принуђени на повлачење поступити овако:“„5.-1. армија повлачи се на линију Голубовац(496)-Проструга-Рајац-Сувобор-Бабина Глава“Напад Обреновачког одреда, потпомогнут ИИ армијом није успео и 28. новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра. Истог дана средишњи део фронта И армије бива пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је ВИ армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.
Закључци и наредбе команде Балканске војске 30.11.„Команда Балканске војске цени ситуацију:
“„српска војска се повлачи на нове положаје у циљу заштите реона Аранђеловац-Горњи Милановац.“
„снабдевање слабо (муниција, одећа, обућа, храна), због слабих путева.“
„пут Лозница-Ваљево употребљив је само за лака возила.“
„много болесника, 5 000, већином промрзлих“
Због свега тога команда Балканске војске наређује прекид офанзивних операција, с тим што ће се извршити утврда положаја у циљу заштите пруге Обреновац-Ваљево. У склопу ових наредби од:5 армије се очекује да се помери ка североистоку, уђе у Београд и потом изврши удар и пробој на северни део српског фронта (линија Варовница-Космај)
6 армије се очекује да се помери ка североистоку са циљем попуне фронта који остаје за 5 армијомРок извршења 02.12.1914.

Проблем артиљеријске муниције

Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријска муниција из Француске коначно у другој половини новембра пристиже у Солунску луку, али ту са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намењена 75мм топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2.5мм због чега су за српске трупе биле неупотребљиве.Без обзира на практично безизлазну ситуацију муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање.Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу(будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, које је одмах пругом упућивана на ратиште.Брзина, која је била пресудна у овој операцији, не би могла бити постигнута по тада расквашеним и практично непроходним, друмовима у Краљевини Србији, због чега је начелник штаба врховне команде војвода Радомир Путник железницу назвао:„5. српском армијом.“
[quote_center]Прелазна фаза – одмор и прегруписавање (01.12—02.12)[/quote_center]

Закључци СВК од 01.12.СВК на основу информација са ратишта, шаље командама армија следећи извештај о непријатељу:

  • Стање код аустроугарских трупа је очајно (4 000 заробљених, читаво митраљеско одељење се предало)
  • Вршили су попуну људством и материјалом већ пет пута
  • Мали број активних официра
  • Хране се пљачком

и процењује стање у српској војсци:

  • Војници су се одморили, јер три дана није било борбе
  • Артиљеријска муниција је стигла на фронт
  • Морално стање се поправило

На основу стања у Првој армији и извештаја о противнику, њен командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током 02. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се отпочне са припремама за противнапад који би отпочео 03. децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање према плану од 30. новембра и у реону Лиспена и Голупца долази у сукоб са српским предстражама.
Током 02. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге на ратиште су упућени ђаци подофицири из војне школе у Скопљу тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи који су студирали како у Београду, тако и широм Европе који су се ставили на располагање СВК. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 03. децембра крену у општи противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима да би заштитиле бок и позадину 2. армије.

План генерала Мишића предвиђао је:

  • Главни удар са три дивизије на правац Ручић – Проструга у циљу пробијања фронта 16. корпуса
  • Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин – Сувобор

Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:

  • Дринској дивизији 1. позива да продре на фронту Ручић – Крива Река
  • Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и изврше напад на линији Угриновци – Голубац(483)
  • Моравској дивизији првог позива да продире на фронту Ручић – Озрен
  • Дунавској дивизији првог позива да продире на фронту Озрен – Лозањ
  • Дунавској дивизија 2. позива да продире на фронту Лозањ – Брезна ка Бањанима и Теочину

поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:

„…да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још у првим тренуцима треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут пешадији.“

Аустроугарска војска је током 02. децембра 1914. године наставила кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.

Друга фаза битке – противнапад (03.12—12.12)

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је 5. аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад.Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, и приморане су на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника, 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја ситуације Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус који није имао никакве резерве и у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга – Рајац – Сувобор. Истовремено остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу да по освајању Сувобора обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. 1. армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено Дунавска дивизија И позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима 1. армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и отпочело је гоњење непријатеља иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, док је Тимочка дивизија И позива (из састава ИИ армије) послата као појачање Одбрани Београда.

Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта због чега 06.10. наређује ВИ армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:

  • 16. корпусу да се повуче северно од Ваљева
  • 15. корпусу да се повуче на линију Словац – Лајковац
  • 13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца

Истог дана Прва армија избија на линију Гугоши – Медник – Баћенац – Рудо – Маљен, што омогућава Трећој армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља који је приморан на повлачење да би сачувао сопствене бокове. Истог дана Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је Друга армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије првог позива, обуставила офанзиву држећи се одбрамбрених дејстава.

У раним јутарњим часовима истурени делови Дунавске дивизије првог позива улазе у Ваљево које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева у покушају пружања последњег отпора. Трећа армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору измељу Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију другог позива као појачање 2. армији, која након тога прелази у напад.

Оскар Поћорек наређује 08.12. 5 армији да обустави напад и да се са 5. армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне В армији у покушају да одржи положаје Раља – Степојевац – Обреновац (дужине 60км). Ова линија фронта била је предугачка, тако да 5. армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32км).

СВК истог дана наређује 1. армији да се заустави у Ваљеву обезбеди бок и позадину осталих армија које ће отпочети пробој фронта Пете армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом Треће армије у 5:00 односно 1 и 2 армије у 7:00.

Аустроугарски 15. корпус је повлачећи се пред Дринском дивизијом 1. позива у року од 27 часова прелази 40км и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу пред Дунавским дивизијама И и ИИ позива повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.

Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи аустроугарске трупе су напустиле Београд који је 15. децембра ослобођен чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

Губици током битке

Губици војске Краљевине Србије – 132.000

Погинули – 22000Рањени – 91000Заробљени – 19000153.373 војника 2.110 официра и 8.074 подофицира

 

Губици Балканске војске Аустроугарске монархије – 273.804
Погинули – 28206
Рањени – 122122
Заробљени – 1866
Нестали – 74644
Оболели – 46716266.212 војника и подофицира и 7.592 официра

 

Последице битке

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустро-Угарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915.године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану.Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат.Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914.година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Значај Колубарске битке у историји ратовања

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само Прве армије и концентрисаног удара на ВИ армију(која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што су обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

Leave a Comment