Велики рат

Маутхаузен: Поља глади, тифуса и безимене смрти у Великом рату


У општој култури сећања Маутхаузен је познат као највећи концентрациони логор Трећег рајха на подручју Остмарка, како се под нацистима звала Аустрија.

Улога Маутхаузена у индустрији државне смрти постављена је, међутим, четврт века раније, у јесен 1914, паралелно са првим операцијама аустроугарске војске на Балкану и у Галицији, када је та мала општина одређена за локацију заробљеничког логора.

На Војничком спомен-гробљу Маутхаузен лежи данас близу 11.000 жртава Првог и око 5.000 Другог светског рата.

И док о нацистичким жртвама Маутхаузена постоји солидна база података, становници ранијег логора су често непознати. Због тога је и тешко одговорити колико је Срба међу 11.000 у заробљеништву умрлих и на околним пољима испод безимених камених крстова покопаних интернираца.

Ни СПЦ не излази са коначним бројем, али на основу историјских извора и архива, пре свега аустријског Црног крста као организације која се надидеолошки и наднационално бави негом војничких спомен-обележја, рачуна се са неколико хиљада.

Храм светих мученика, сто година после

Рећи да је планирано подизање Храма светих мученика, како ће се звати капела СПЦ на пољима Маутхаузена, „исправљање неправде“, обична је друштвена конвенција, да би се о тој теми уопште могло смислено разговарати.

Ствар је у томе, да је та неправда непоправљива – једино што се на судбину страдалих полаже мало изоштренији историјски фокус и спушта утешна рука Цркве.

Већина од 11.000 ратних заробљеника који су умрли и сахрањени на војничком гробљу Маутхаузен су Италијани, до мере да је читав ареал у народном речнику познат као „Италијанско гробље“.

Тај топоним, међутим, нема толико везе са бројем, колико се захваљује чињеници да су италијанска држава и друштво одмах након потписивања примирја 1918. кренули у акцију враћања – постхумног – достојанства националним жртвама аустроугарских заробљеничких логора.

На сваком војничком гробљу постављеном поред аустроугарских логора за ратне војне заробљенике постоји „италијанска капелица“ из двадесетих година, па она тако доминира и на пољу Маутхаузена; тлоцрт шест пута шест метара, десет метара висока, по свему скромни објекат, тек толико да покаже да се Бог вратио на тај суморни genius loci.

Ту је и монументални споменик подигнут у исто време од стране једног од преживелих логораша, официра Паола Болдриниа, у цивилном животу вајара. Фигуре од белог царара-мрамора отимају се световној сили која их вуче у земљу, док их капелица поред теши да ће отићи у небо – утеха по избору и за вернике и за агностике.

Видљива архитектонска обележја за српске жртве тог логора нису подигнута ни од стране Краљевине Југославије, ни од њене правне наследнице социјалистичке Југославије – и то је историјски пропуст који СПЦ, ојачана својим новим положајем и новом свешћу о одговорности, исправља изградњом капеле на „killing fields“ раног Маутхаузена.

„Ту леже покопани српски војници и цивили, депортовани у Првом светском рату, умрли далеко од домовине од зиме, глади и тифуса“, каже за РТС владика аустријско-швајцарски Андреј.

„На дан полагања камена темељца носиће нас наше памћење, наша љубав и незаборав према њима. Храм се подиже у славу Божју и част Светих мученика, за православне заробљенике и спокој свих који су тамо нашли свој вечни мир. Сада, сто година касније, савремено човечанство мора да пронађе одговор на нове изазове миру и из прошлости извуче правне поуке. Сећањем на страхоте Првог светског рата, поменом на овом месту, сви показујемо храброст.“

Иза линије фронта

У развијеној фази рата, број ратних заробљеника које је Аустроугарска држала на распршеним локацијама широм монархије, достигао је скоро два милиона. Статистику о томе објављује аустријски војни историчар Манфрид Раухенштајнер у свом капиталном делу „Велики рат и крај Хабзбуршке монархије“.

Око 60 процената, у апсолутним бројевима 1,27 до 1,33 милиона били су Руси. Број заробљеника Срба износио је 167.000, Италијана између 370.000 и 470.000, Румуна око 53.000.

Од два милиона интернираца који су доведени на територију монархије, у логорима их је умрло између шест и 10 одсто. У заробљеничким логорима Немачког царства, скор је нешто бољи, „само“ 5,3 одсто; у Енглеској чак испод четири одсто.

У Француској долази 6,1 умрлих на сваких 100 војних заробљеника, у Италији 6,6, у Турској 13. За Русију се из аустријских архивских извора даје податак широког распона, од 9,9 до 20 умрлих на сваких 100 заробљеника. Румунија са 23 на 100 и Србија са 26,8 на 100 имају још лошију статистику.

Ако пођемо од претпоставке да су мере које су биле на снази у аустријским војним логорима биле национално недискриминаторске, то јест, да су сви заробљеници били подједнако изложени глади, смрзавању и епидемијама, долазимо до цифре од 10.000-17.000 Срба који су заувек остали на мањим и већим војничким гробљима, у појединачним и масовним гробницама иза линије фронта.

Назнаке циљаног непријатељства према српским заробљеницима, које би тај број надпропорционално терале у висину, постоје само за јануар 1916. када се сазнало каква је судбина задесила аустроугарске војнике у заробљеништву српске краљевске војске код повлачења преко Албаније.

Врховна К. унд К. команда наложила је да се према заробљеним српским војницима ангажованим на утврђивању пољског Пшемисла треба односити „без икаквог обзира на хуманитет“. Мимо тог документа из јануара 1916. нема доказа да су Срби имали третман другачији од оног са којим су се сретали сви други ратни заробљеници на територији Аустроугарске монархије.

А тај „општи третман“ дефинисао се на основу Хашких конвенција из 1899. и 1907, које су и данас релевантнан извор међународног ратног и хуманитарног права, разводњених у конкретном случају кроз нормативну снагу фактичног стања – хаос државе у политичком и економском распаду.

Брзина и провизорност којом су подизани војни логори још у лето 1914. пре првих ратних операција, њихово експресно пуњење у јесен, лоши хигијенски и санитарни услови, масе људи на малом простору, недостатак лекара и медикамената, присилни рад – све је то већ у зиму 1914/15 довело до епидемије тифуса и масовног умирања логораша, и преко сто дневно.

Маутхаузен, од аустријске историографије назван „кућом смрти“, заузимао је посебно место. Како већ те прве зиме није било хране за руске и српске заробљенике (других још није било), управа логора их је слала у околна места у прошњу.

Други врх масовног умирања била је зима 1916/17. Бољи хигијенски услови су спречили избијање нових епидемија, али је тада глад почела да убија систематски, и заробљенике и локално становништво.

„Ратни војни логори расли су из земље као печурке после кише“

У принципу, ратни заробљеници су посматрани као економски фактор. Радили су у фабрикама, радионицама, рудницима, постављали су пруге и пробијали планинске путеве, били демографски баланс за властите војнике на фронту.

Зато су логори расли „као печурке после кише“, пише Раухенштајнер и ставља њихов број на 50 главних – међу њима и имена која ће у наставку доћи до још мрачније „славе“, као Маутхаузен, Терезијенштат или Аушвиц – од којих је сваки одржавао испод себе читав грозд споредних логора.

Разбацаност војничких гробаља из Првог светског рата, протекло време, још већи шок Другог светског рата, превласт комунистичке идеологије у Русији и Југославији – све су то објективне тешкоће које су годинама спречавале достојанственију културу сећања према догађајима од пре сто година.

И није истина да је судбина тих људи увек и у сваком појединачном случају била прекривена ћутњом. На војничком гробљу у Фрауенкирхену (Бургенланд) је још Краљевина Југославија поставила велики камени крст и спомен-плочу у знак сећања на српске логораше, не само заробљене војнике, већ и на стотине цивила, жена, чак и деце, који су у првој ратној зими масовно умирали од тифуса.

Руска капелица коју су руски заробљеници подигли у зиму/пролеће 1916. након што је снежна лавина убила њих три стотине на градилишту Вршичке цесте (1611 метара  надморске висине), стоји данас као незаобилазни маркер у европској култури сећања, као политички симбол, али и туристичка атракција.

Словеначки председник Пахор позвао је ове године руског председника Путина на свечаност обележавања стоте годишњице Руске капеле на Вршичу. Због санкција ће та манифестација протећи приземније него што је планирано, али она довољно говори о „правним поукама“ Великог рата које спомиње владика Андреј.

Зато је манифестација која се у организацији СПЦ идуће недеље одржава на војничком гробљу у Маутхаузену важна и неопходна: Она скида завесу заборава са још једне мрачне епизоде европске историје, дозвољава јој да проговори гласом појединаних жртава, тамо где се чује само какофонија нација.

Позвани су сви који верују да се људске грешке, споро али достижно, могу исправљати, а грехови опраштати.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

Leave a Comment