Велики рат

Моја одликовања су испод мундира


Радомир Путник рођен је у 24. јануара 1847. у Крагујевцу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Године 1861, уписао се у Артиљеријску официрску школу (Војну академију), коју је завршио 1866. године, као осми у рангу.

Презиме Путник његова породица је добила по деди Арсенију који се доселио са Косова у Белу Цркву и на питање како се зове одговарао да је „путник у непознатом правцу“.

Током богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута министар одбране и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским ратовима и Првом светском рату.

Борио се у српско-турским ратовима (1876–1878) као командант Рудничке бригаде. Током другог српско-турског рата (1877–1878) одиграо је важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата (1885), вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе српске војске. У Битољској бици одиграо је кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац. У наставку рата командовао је продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата нанео је пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици.

Када је реч о делатности војводе Путника као начелника штаба Врховне команде у Првом светском рату, најпре ваља рећи да је он творац ратног и и почетног операцијског плана српске војске, чију окосницу чини идеја стратегијског дочека, формулисана овако: Држати се одбране док се политичка и стратетјска ситуација не разјасни, а потом дејствовати према ситуацији.

У духу те идеје, главне снаге српске војске груписане су на линији Свилајнац–Стари Аџибеговац–Паланка–Топола–Аранђеловац–Лазаревац, с предњим одредима на Сави и Дунаву. Друга армија, која је била најјача и састављена од дивизија I позива, постављена је на простору Аранђеловац–Лазаревац, да би у што краћем времену могла напасти десни бок непријатељевих снага који дејствују великоморавским правцем, или пак леви бок оних снага које би преко Дрине наступале ка Ваљеву.

Такав почетни распоред снага омогућио је Врховној команди да, чим се уверила да непријатељева главнина дејствује преко Дрине ка Ваљеву, брзо и спретно саобрази свој почетни операцијски план са стварном ситуацијом и у Церској бици (12. до 24. августа) потуче аустроугарску Пету и делове Друге армије. Била је то прва савезничка победа над Централним силама у рату који за Антанту није добро почео.

Извештавајући о томе старог краља Петра, војвода Путник је с поносом истицао да је непријатељ претрпео огромне губитке, да су му читави пукови уништени и да су огранци Цера и Иверка покривени лешевима његових војника и официра.

Путник се противио српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије (Дринска битка, 6. септемар – 11. новембар 1914.).

Велика победа српске војске у Колубарској бици (16. новембра до 15. децембра 1914) уврстила је војводу Путника у уџбенике ратне историје свих земаља света. У тој величанственој бици стари војвода је у својим слабачким рукама грчевито држао све конце, испољавајући задивљујућу равнотежу ума и воље и доносећи луцидне одлуке, којима је у ратним условима уиграну рационалност српског командовања и изванредну борбеност трупа слио у оптималну ефикасност и, управо у тренутку када је изгледало да је пропаст Србије неизбежна.

Немачки публициста Максимилијана Хардена тада је записао: „Већ десет пута нам је јављено да је читава једна српска дивизија или армија уништена, а бар пет пута су нам то исто јавили за целу српску војску. То лудо шкрабање служило је врло рђаво нашем савезнику. Аустроугарске трупе, о чијој храбросги и издржљивости нема потребе говорити (које је водио славни Поћорек), биле су тучене од храбрих људи, чисте ратничке расе, извежбаних у доброј школи и вођених стратегијском вештином маршала Путника и генерала Мишића.“

У трагичној ратној години (1915), Путник је, савлађујући физичку немоћ чудесном духовном снагом, успео да извуче своје десетковане трупе из три смртоносна загрљаја бројно и технички надмоћнијих Макензенових снага, руководећи одбрамбеним операцијама српске војске из болесничке постеље.

Измичући вешто испод концетричног удара непријатељевих трупа, српска војска се крајем новембра 1915. године нашла на Косову и Метохији, у готово потпуном окружењу, одсечена од својих савезника и притешњена уз горостасне албанске планине. Пред њом су стајале само две могућности: или капитулација и понижавајући сепаратни мир, или повлачење преко врлетних и снегом покривених албанских и црногорских планина на Албанско приморје.

Војвода Путник се – сматрајући да би капитулација била најгоре решење и чувајући част, понос и достојанство српског народа – без колебања определио за другу могућност. Крајњим напором успео је да издиктира своју последњу директиву, која ће српску војску одвести на Јадранско приморје, а одатле на Солунски фронт. После тога је потпуно клонуо – није могао ни да хода ни да јаше, па су га његови војници (у специјално направљеној носиљци) на рукама пренели преко албанских планина до Скадра.

Истина је да је са губитком здравља опадало и Путниково учешће у командовању српском војском, али је истина и то да је он креатор свих крупнијих одлука Врховне команде све до одласка на одмор и лечење крајем 1915. године.

Швајцарац Арчибалд Рајс забележио је да је тек 1915. године схватио „колико је необичан и уман био тај старац бледог лица уоквиреног проседом густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио и дан и ноћ“.

У личном животу војвода Путник је био миран, повучен и пословично скроман човек. Избегавао је разметљиве гестове на позорници јавног мњења, па и претерано декорисање одликовањима, истичући: „Моје декорације су испод мундира“. Када су за време балканских ратова одређиване дневнице официра, наредио је да дневница потпоручника и војводе буду једнаке – три динара дневно.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. пребачен је на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу где је и преминуо. Његови посмртни остаци пренети су у Краљевину СХС 6. децембра 1926. године, а наредног дана славни војсковођа је сахрањен на Новом гробљу у Београду уз највише државне и војне почасти.

Према тексту Сава Скока из књиге „100 најзнаменитијих Срба“; Издавач: Наша прича плус, 1993.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

2 Comments

Leave a Comment