Велики рат

"Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи!"


Ултиматум који је Аустроугарска предала Србији био је тако написан да је било јасно да ће бити неприхватљив. Ултиматум је 23. јула 1914. године у вечерњим сатима отправник послова Аустроугарске монархије барон Гизл предао заступнику председника владе Лази Пачуу. Ултиматум је садржао 10 захтева од којих је најспорнији био захтев да аустроугарски полицијски органи врше истрагу атентата на Франца Фердинанда на територији Србије. Краљевина је за 48 сати морала да одговори.

Србија је испунила све захтеве Хабзбуршке монархије (хапшење одговорних за убиство, стопирање пропаганде, распуштање Народне одбране…), сем ставке да полиција монархије врши истрагу на територији краљевине – наводи за документарни филм „Србија у Великом рату“ професор Филозофског факултета у Београду Љубодраг Димић. Прихватање те ставке, према проценама не само Београда већ и Лондона, Париза и Петрограда, значило би губитак државне самосталности.

Британске дипломате су ултиматум оцениле као најмонструознији документ који је једна држава икада упутила другој држави, свесни тога да су тачке ултиматума толико понижавајуће да ниједна земља којој је стало до свог интегритета и достојанства не може да удовољи свим захтевима а да не буде трајно понижена и стављена у подређени положај – оцењује професорка Филозофског факултета у Београду Мира Радојевић.

Моменат слања ултиматума (23. јул) није случајно изабран. У том тренутку се француска висока државна делегација управо укрцала на брод у Санкт Петербургу и кренула назад у Француску – каже Станислав Сретеновић из Института за савремену историју и закључује да је Аустроугарска тиме желела да онемогући комуникацију и договор између Русије и Француске у том кључном моменту.

У Београду је тих дана владала напета атмосфера. Политичари су без престанка ишли од једног до другог посланства, тражили су се савети, писао се одговор. С друге стране, тих дана се у земљи прослављао и рођендан краља Петра. Националне заставе које су биле постављене по Београду спуштене су на пола копља када се градом прочула вест да је умро омиљени руски изасланик Николај Хартвиг.

Хартвиг је посетио посланство Аустроугарске желећи да се додатно информише. Тамо му је позлило и он је буквално умро на степеништу – каже за РТС професорка Мира Радојевић и додаје да се још тада развила неистинита теорија да је Николај Хартвиг отрован у згради аустроугарског посланства. И тако је Србија тих дана живела у збуњујућој атмосфери, између прославе и туге, страха и очекивања да до рата ипак неће доћи.

Српска влада у тим критичним ситуацијама ништа није препуштала случају. По пријему ултиматума ухапшен је Војислав Танкосић, кога је Аустроугарска сумњичила за учешће у Сарајевском атентату. Никола Пашић је чак и спорно питања о доласку аустроугарских истражних органа на неки начин прихватио, одговоривши да се то питање може решити у складу са важећим међународним нормама.

Председник владе Никола Пашић 25. јула предао је српски одговар аустријском посланику у Београду. Онога тренутка када је барон Гизл установио да одговор није истоветан захтевима, одмах је напустио Београд и Србију. Остало је записано да је барон већ био спакован, и спреман да крене и да је скакао готово два метра од пода када је чуо да одговор Србије није у потпуности позитиван – каже професор Филозофског факултета у Београду Љубодраг Димић.

Све то показује да је напор српске владе и Антанте да се нађе компромис, заправо био узалудан. Ултиматум је био показатељ ставова Беча према Србији: или ће Србија прихватити да буде аустроугарски сателит, или ће то постати ратом – сматра Војислав Павловић из Балканолошког института САНУ.

Са одласком аустроугарског изасланика и прекидом дипломатских односа постало је јасно да ће рата са Аустроугарском бити. Било је само питање када ће се то десити. У Србији су почеле припреме. Политичари су обуставили предизборну кампању, високи официри су се вратили из бања и са одмора. Влада Србије се преселила у Ниш. Објављена је и општа мобилизација. 

Ипак, објава рата била је изненађење. Нико није очекивао да ће рат „стићи“ поштом. До тада се тако нешто никада није десило. Први пут је објава рата стигла отвореним телеграмом који је свако могао да прочита. У Србији је тада настала општа пометња.

Српска влада је у први мах мислила да је реч о провокацији, да је реч о некој врсти варке како би српска војска била испровоцирана да реагује, јер су те две државе биле одвојене само рекама. Министарство унутрашњих послова Краљевине Србије је чак у току дана негирало аутентичност телеграма. Трговци у Обреновцу, Шапцу, Београду, Смедереву, који су били на домету артиљерије с друге стране реке, цео дан су час подизали час спуштали ролетне на радњама.

Председнику владе Николи Пашићу, који се тада налазио у Нишу, телеграм је уручио поштар док је седео на ручку у кафани „Европа“. Остало је забележено да су Пашићеве речи тада биле:

„Аустроугарска нам је објавила рат. Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи!“

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд.

Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

113 Comments

Leave a Comment