Велики рат

Од убиства до ултиматума


У данима након атентата у европским и свестким медијима ретко се могла наћи позитивна слика Србије. Мала Краљевина не само да није била популарана у Аустроугарској и Немачкој, што је био резултат дуже пропаганде, већ је после атентата прилично негативно оцењена и у Британији и Француској.

Британски часопис „Џон Бул“ („Jоhn Bull“) објавио је на насловној страни текст „Дођавола са Србијом!“ („To Hell with Serbia!“)каже за документарни филм „Србија у Великом рату“ професор Факултета политичких наука Слободан Марковић и обајшањава да је у питању негативан стереотип који су Британци о Србији стварали још од 1903. године и убиства краљевског пара а који је после убиства Франца Фердинанда поново подгрејан. Србија је у енглеском јавном мењењу означена као земља краљеубица. 

Расположење штампе ни у Француској тада није било много другачије – каже за РТС Станислав Сретеновић из Института за савремену историју. Гаврило Принцип и његов чин убиства окарактерисан је у француским медијима као криминални акт једног занесењака.

Србија је вероватно у том тренутку једино имала симпатије у Санкт Петербургу – оцењује професор Марковић.

Европска штампа је првих дана након убиства брујала о сарајевском атентату и одговорности Краљевине Србије, да би после неколико дана све било забрављено. Србија и Франц Фердинанд више нису биле главне теме новина. Наступило је затишје. Изгледало је као да је криза решена. Свима је изгледало да је бура прошла.

Међутим, у Бечу нису мислили тако. Аустроугарски дипломата гроф Александар Хојош одлази у Берлин и тражи немачку подршку за коначни обрачун са Србијом – наводи академик Драгољуб Живојиновић. У првој половини јула Хојош добија подршку царске владе и тиме почињу припреме за напад на Србију. 

Сарајевски атентат је за владајуће кругове у Берлину, па чак и у Бечу био богом дана прилика да започну рат са Србијом, а можда и да изазову Велики рат – истиче за РТС професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић. Одлука да се иде у рат донета је 5. и 6. јула у Потсдаму и Берлину. Тада је Аустроугарска тражила подршку Немачке и врло јасно и гласно је добила. Немачки цар, кајзер, Вилхем II је у белешкама записао: „Сад или никад!“ – наводи професор Ковић и додаје да је за германску царевину то била прилика да се обрачуна са Русијом и Француском.

Поcле одлуке о рату, Аутсроугарска креће у мобилизацију. Примећују се први покрети трупа. И тада, 20. јула са првим корацима мобилизације, европске новине поново на насловне стране враћају сарајевски атентат и улогу Србије.

Када се посматра редослед догађаја од 28. јуна до 23. јула (од дана убиства до дана предаје ултиматума), види се да то није дипломатска тензија која је непрекидна и која кулминира са ултиматумом – каже за РТС Војислав Павловић из Балканолошког института САНУ. Кад погледате штампу у европским престоницама видите да се она бави тиме неко време, па онда тај проблем практично нестаје са првих страна, да би се појавио негде између 16. и 20. јула. Историографија зна да је у том периоду дошло до консултације између Беча и Берлина и да је тада донета одлука да се енергично наступи према Србији – истиче Павловић.

Србија је поново на насловним страницама европске штампе, долази и на дневни ред седница кабинета у Европи, размењују се дипломатске ноте, поруке, дискутује се шта ће и како ће се даље. На европској позорници покреће се велика иницијатива да се рат заузда. Француска Влада је врло активна.

Бележи се и велика ангажованост британских дипломата који покушавају да убеде Немачку да не ступи у рат – каже професор Филозофског факултета у Београду Љубодраг Димић. Тих дана је немачки цар Вилхем послао једно врло лицемерно писмо руском цару Николају. Како би са Немачке скинуо хипотеку онога ко је започео рат, немачки кајзер моли руског монарха да обузда Србију како би се избегао велики светски рат – прича нам професор Димић.

Немачка и Аустроугарска одлучиле су да уђу у рат. Питање је било како одговорност скинути са себе. Одговор је нађен у ултиматуму који је 23. јула 1914. године (нови календар) предат Србији и који је био смишљен да буде неприхватљив. 

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно – играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио – телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

404 Comments

Leave a Comment