Велики рат Први светски рат Србија у Великом рату

Одговор Србије и објава рата

Српски одговор на Јулски ултиматум , је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић.

Одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре 06:00 часова. Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је писмо  барона Владимира Гизла вон Гизлигена у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути.

Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли ​​за Земун. Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа, Народне банке у Ниш.

Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26 / 13. јула је издат проглас о мобилизацији. Исти дан мобилизација је објављена у Аустро-угарској.

Nikola Pašić

Никола Пашић

Сам одговор владе Србије био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки 6 али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II . Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало још два дана.

У одговору који је разљутио барона Гизла и који је повукао окидач Првог светског рата, стајало је:

  1. Краљевска српска влада се обавезује у првом редовном сазиву Народне скупштине унети одредбу у закон о штампи којом се најстроже казни изазивање мржње и презрење Монархије, као и сваки натпис коме је општа тежња управљена против територијалног интегритета Аустро-Угарске. Она прима на се да приликом измена уставних, које су блиске, изведе измену и члана 22. Устава тако, да се горепоменуте публикације могу и конфисковати што сад не може бити по категоричној одредби члана 22. Устава.
  2. Српски влада нема никаквих доказа, нити јој такве пружа нота царске и краљевске владе, да су „Народна одбрана“ и друга слична друштва учинили досад ма какво кривично дело ове врсте у лицу кога од својих чланова. Па и ако то не постоји, ипак ће краљевска српска влада изићи на сусрет захтеву царске и краљевске владе и распустиће друштво „Народну одбрану“ и свако друго које би радило против Аустро-Угарске.
  3. Српска краљевска влада прима на себе да уклони одмах из јавне наставе све што служи или би могло послужити стварању пропаганде против Аустро-Угарске, а кад јој царска и краљевска влада пружи факта и доказа за то.
  4. Српска краљевска влада пристаје исто тако уклонити из војске и администрације оне официре и чиновнике, за које би српска истрага показала да су криви за дела која иду продив интегритета територије Аустро-Угарске монархије и очекује да јој царска и краљевска влада саопш накнадно имена и радње или дела тих официра и чиновника ради даљег поступка.
  5. Српска краљевска влада мора признати да јој није јасан сав значај и домашај захтева царске и краљевске владе да се Србија обавеже примити на својој територији сарадњу органа царске и краљевске владе, али изјављује да ће примити сарадњу која би одговарала међународном праву и кривичном судском поступку као и добрим суседски односима.
  6. Српска краљевска влада, разуме се по себи, сматра за своју дужност отворити истрагу противу свих оних који су или који би били евентуално умешани у злочин од 15. јуна а налазили би се на територији Краљевине Србије. Што се тиче учешћа у тој истрази, органа аустро-угарских власти, које би царска и краљевска влада за то делегирала, српска краљевска влада не може примити њихово учешће, јер би се тиме погазио устав и закон о поступку судском у кривичним делима. Међутим, у конкретним случајевима могли би се органи Аустро-Угарске упознати са резултатима дотичне истраге.
  7.  Српска краљевска влада је одмах, још исте вечери, притворила мајора Воју Танкосића, а за Миланом Цигановићем, који је аустро-угарски поданик и до 15. јуна је био званичник (аспирант) Железничке дирекције, наређена је потера, јер се он до сада није могао пронаћи. Моли се царска и краљевска влада да изволи уобичајеним путем саопштити што пре остале сумње досадашњом истрагом у Сарајеву, ради даљег поступка.
  8. Српска краљевска влада појачаће и прошириће предузете мере да се спречи недопуштени пренос оружја и експлозива преко границе. По себи се разуме да ће одмах наредити истрагу и строго казнити пограничне чиновнике на линији Шабац-Лозница, што су се огрешили о своју дужност и пропустили кривце Сарајевског злочина.
  9. Српска краљевска влада ће радо дати објашњења односно изјава које су њени чиновници у земљи и на страни после атентата чинили у интервјуима који су, по тврђењу царске и краљевске владе, били непријатељски према Монархији, чим јој царска и краљевска влада укаже на дотично место тих изјава и чим се утврди да су употребљени изрази заиста изрази дотичних чиновника – о чему ће се она сама старати да прибави доказе и уверење.
  10. Што се тиче извршења мера, које се у горњим тачкама помињу, уколико то овом нотом није учињено, српска краљевска влада ће одмах извештавати царску и краљевску владу, чим се која мера нареди и изврши.

 

Након реакције барона Гизла на одговор, истог дана (25. јула) уследио је Манифест српске владе којим се народ упознаје са ситуацијом и могућношћу рата. А рат је сасвим извесно куцао на врата Краљевине Србије али и готово целог света.

 

Објава рата Србији стигла је редовном поштом, у 11 часова 28. јула 1914. написана је на тада службеном француском језику, а потом је предата Николи Пашићу у нишкој кафани „Европа“ са садржајем:

Телеграм објаве рата:

Краљевом министру иностраних дела у Нишу

Краљевска Влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. године, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, због чега Царска и Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом.

Министар иностраних дела Аустроугарске, гроф Бертхолд

 

Дан после Аустро-угарска је почела са бомбардовањем Србије и Београда.

Тако је Србија исцрпљена после Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.

Прва жртва у Првом светском рату био је Душан Ђоновић, ученик Трговачке академије.

2 Comments

Leave a Comment