Писали су о Србији у Великом Рату

Поглед из Тиране на Велики рат


У предвечерје Првог светског рата Албанија је проживљавала еуфорију независности од Отоманске империје. Проглашење самосталности десило се 1912, а онда и признање Лондонским уговором следеће године. Уз ту еуфорију ишле су и последице крвавих балканских ратова. 

„Албанци су имали срећу јер је политичка конјунктура била наклоњена самосталној Албанији, али и несрећу да иста конјунктура није била за припајање свих области у којима већински живе Албанци“, каже за Дојче веле Михаел Шмит-Неке, немачки историчар и албанолог.

„Компромис је било успостављање Албаније као кнежевине ‘уз признање шест великих сила’, али у уским границама које држава и данас има. Даљи компромис је био постављање немачког принца Вилхелма цу Вида (фотографија горе) као албанског кнеза јер он својим пореклом, рођачким везама и конфесијом није наишао на одбијање ниједне стране.“

Земља „бачена вуковима“

Сарајевски атентат и избијање Великог рата практично су окончали такву албанску независност и државност. Немачки кнез је 3. септембра 1914. напустио Албанију.

„Његовим одласком Албанија је поново била тамо где је била пре Лондонске конференције – на међународно-правној ничијој земљи“, коментарише Шмит-Неке.

Албанија убрзо постаје бојиште политичких и војних интереса на којем се сударају готово све земље које улазе у рат – Србија, Црна Гора, Грчка, Италија, Аустроугарска, Француска и Бугарска. Тако у албанским уџбеницима стоји да је тајни Лондонски споразум из 1915. донео „небројене патње народу Албаније“; подела земље између Србије, Црне Горе и Грчке претворила је Албанију у „валуту за поткусуривање империјалистичких сила и шовинистичких суседа“.

Атентат на Франца Фердинанда у албанским школама се помиње само узгредно као дело „српског националисте“ Гаврила Принципа који је дао повод за Велики рат. Ипак, као узрок за рат се наводи криза капитализма и заоштравање односа империјалистичких сила чији се интереси сударају у покушају да се свет другачије подели.

Иако се кривица за рат приписује и Централним силама, ни Антанта није поштеђена: „Тајним споразумом 1915. империјалистичке силе Антанте одлучиле су да укину независност Албаније и да распарчају земљу“, стоји у књигама из којих уче школарци. Историчари и стручна јавност у Тирани радо се враћају цитату британског балканолога Идит Дарам, која пише: „Новопечена држава Албанија бачена је вуковима како би се спасле старије државе.“

Опште место је и реченица из историјског уџбеника, где се каже да је, након што се сазнало за тајни споразум у Лондону, „ослободилачки покрет албанског народа против окупаторских сила ради слободе и обезбеђивања независности добио на масовности“. Међутим, тај покрет није баш лако сместити на ову или ону страну, каже историчар Шмит-Неке. Након одласка немачког кнеза настаје политички вакуум у којем „нема централног играча који би одржао Албанију у комаду. Роман најпознатијег албанског писца Исмаила Кадареа ‘Наопака година’ представља читав хаос трагикомично, убрзо ни Албанци ни странци не могу да прокљуве ко је с ким у савезу и ко се за шта бори“, додаје овај познавалац албанске историје.

Злочинци су увек други

Историчар Шкелзен Гаши анализирао је уџбенике историје са Косова из Албаније и Србије. Утврдио је да текстови на албанском уопште не осликавају исцепканост и различите политичке позиције у Албанији оног времена. Уместо тога, говори се о хомогеном националном покрету са јасним циљевима.

Писци албанских и косовских уџбеника користе општа места, пишу о оружаном отпору против окупатора. Тај отпор предводио је Идриз Сефери, у бугарској зони окупације, односно Азем Бејта у аустроугарској зони. Али нигде ни речи о заједничким борбама Азема Бејте и локалних Срба против аустроугарских трупа. Историчар Гаши је још приметио да у истим уџбеницима нема ни речи о албанским злочинима над Србима. Злочинци су увек други, сопствени народ је увек страдалник.

Али колико су догађаји из Првог рата и ранији, из балканских ратова, мењали слику Албанаца о комшијским народима?

„Дешавања су свакако поларизовала људе и додатно погоршала међусобне односе, пре свега између Срба и Албанаца, као и односе са Грцима“, прича Шмит-Неке. „Званична политика је окренула леђа свебалканској сарадњи – из које је била искључена Бугарска – и под краљем Зогом се потпуно везала за Италију. То је Албанију још једном стајало независности.“

Leave a Comment