Велики рат

Позоришни живот за време Великог рата

Ако је рат болест, а сигурно јесте, онда позориште има лековито дејство, речи су драмског писца и академика Душана Ковачевића.

Током Првог светског рата позоришта у Србији и Војводини нису радила четири године. Позоришни живот замире и преноси се ван граница замље, на Крф и Корзику, на Солунски фронт, у Бугарску, Мађарску и Аустрију, у Француску и Африку.

predstava-hajduk-veljko--prva-petrovdan-1916

“Многи српски глумци, као војни обвезници, повукли су се са српском војском у изгнанство; други су, или као војни заробљеници или као грађани-интернирци, одведени у разне заробљеничке логоре. И једни и други, најчешће у сарадњи с даровитим аматерима, оснивали су војничка и заробљеничка позоришта од којих су нека радила током целог трајања рата”, каже за Међународни радио Србија кустос у Музеју позоришне уметности Србије Олга Марковић.

Она истиче да су главни иницијатори позоришта у војничким логорима били глумци помагани од војних јединица у којима су радили. Према њеним речима, веома је важно било Позориште Југословенске дивизије, које је прво основано и било је највеће. После преласка Албаније, део војске је пребачен на Крф. Они који су преживели ране и епидемију пегавца и већ се мало опоравили у благој средоземној клими, забављали су се певајући и рецитујући са гусларом Петром Перуновићем, а најактивнији је био београдски сатиричар, глумац и сликар Брана Цветковић. Крајем марта 1916. део опорављених јединица са Крфа су кренуле на фронт ка Солуну и улогориле се на халкидичком полуострву у селу Захарџија. Пошто је у јединици било неколико познатих глумаца родила се идеја о оснивању позоришта за војнике Вардарске дивизије, која је касније добила име Југословенска дивизија, објашњава наша саговорница.

“Историјски костими били су прављени од џакова за храну, а затим фарбани и на њима рађене сликовите националне шаре. Разни оклопи, калпаци и коленице израђивани су од обичних лимених кутија од гаса, зејтина и конзервисане хране, а мачеви дељани од летава. Позорница је била изграђена под ведрим небом, од дасака сандука за муницију и неупотребљивих авионских крила. Репертоар је био претежно националан. Више националних и страних комада пренето је из земље у изгнанство или су записивани по сећењу, јер су старији глумци знали улоге напамет”, казује Марковић.

Она наглашава да су у свим позориштима и њиховим програмима необично важну улогу одиграли војни оркестри, цивилни музичари и цигански оркестри. Најзначајнија имена на пољу музике на фронту су Станислав Сташа Бинички и Драгутин Покорни.

О позоришту као феномену и о потреби за његовим постојањем, како у миру, тако и у рату, највише говори оригинална архива доумента из Првог светског рата, која се односе на војничка позоришта оснивана на фронту, војничка заробљеничка позоришта у логорима, као и на позоришта оснивана у реконвалесцентним одељењима при болницама. Своја позоришта имали су Вардарска дивизија и Девети пешадијски пук на Солунском фронту. Војничко Позориште у Лазуазу у Тунису било је највеће и најорганизованије.

У часовима неспокојства, депресије и носталгије позоришта су имала важну улогу код ратника, заробљеника и болесних. Гледајући и спремајући представе бар на кратко су могли да забораве на свакодневне страхоте и страдања.

Аутор: Милена Глувачевић – Глас Србије

Leave a Comment