Велики рат

Прича о српској труби

Инструмент труба се у Европи први пут помиње у 12. веку као дворски сигнални инструмент. Врло брзо, звук трубе је привукао пажњу европских жонглера, али и путујућих музичара који су свирали и изводили народне игре. Тек у 15. веку први пут се појављују трубе са заврнутом цеви, најпре у облику слова с, а крајем века и у кружном облику који је труба задржала чак до 19. века. Трубе су се правиле у различитим величинама и од разноврсних материјала, а почетком 17. века овај инструмент постаје саставни део оркестара за које су дела писали водећи европски композитори.
kolubara-1

У Србији, претечама трубе сматрају се бројни дувачки инструменти настајали у кућној радиности, које су правили сеоски мајстори градитељи. Свако годишње доба нудило је нове материјале за грађење дувачких музичких инструмената. Свирале су прављене од врбе, зове или младе коре дрвета. Постоје записи путописаца из шеснаестог века о постојању музичких капела у Србији за време турске власти, што подразумева да су се користиле и трубе од метала. Употребљаване су на дворовима и у војне сврхе, а народ је имао своје инструменте, рогове и трубе, направљене од коре дрвета. После Другог српског устанка, кнез Милош је, да би увеличао свечаности на свом двору у Крагујевцу, основао први војни оркестар са европским музичким инструментима, а потом позвао у Србију музичара и капелника Јосифа Шлезингера да музицирању и свирању обучи људе из народа. Слични оркестри установљени су и у другим већим градовима, да би затим били прихваћени и у бројним селима широм Србије. Блех оркестри, као један од данас најпопуларнијих облика народног музицирања, актуелни су, тако, на српском тлу тек од друге половине 19. века, подсећа етномузиколог и композитор Димитрије Големовић, професор на Факултету музичке уметности у Београду.

Труба, као традиционално војнички инструмент, добила је значајну улогу и током Великог рата. Као инструмент продорног звука и довољно лаган да би се могао носити током војничких похода, постао је један од значајних елемената у подизању морала српске војске. Звук војне трубе будио је патриотска осећања, одржавао борбени дух, а истовремено, по мелодији, знало се ком војном роду марш припада. Према класификацији коју су сачинили етномузиколози, “то су били маршеви који су били посвећени знаменитим личностима, као што је на пример Марш Краља Петра, али су постојали и маршеви који су били посвећени одређеним родовима војске: Пешадијски марш, Тобџијски марш, данас познат као Тобџијско коло, затим Коњички марш, а занимљиво је да су и готово сви остали родови имали своје маршеве”, каже етномузиколог Мирјана Дробац.

И једна од омиљених песама, која се певала током Великог рата, била је посвећена управо труби. Реч је о песми “Хеј трубачу с бујне Дрине”, за коју је остало записано да је била једна од омиљених песама војводе Радомира Путника. Стихове о труби са Дрине написао је још 1875. Стеван Владислав Каћански под називом „Народни збор“. За ову песму музику је компоновао Јосиф Маринковић и објавио ју је 1905. године. Песма је брзо постала омиљена свуда где су живели Срби. Певала се на ђачким приредбама, на народним саборима, славама, у кафанама. Постала је позив народима да се уједине и поведу борбу против турског и аустроугарског господства на Балкану. Будилачки значај „Народног збора“ су књижевни зналци упоређивали песмом француских устаника, касније француском химном, па је песма „Хеј трубачу с брујне Дрине“ названа српском Марсељезом. Када је 1914. почео Велики рат, на Церу је српска војска извојевала прву савезничку победу против аустроугарских трупа, а забележено је да је управо Радомир Путник, у предаху битке, тражио од свог трубача да засвира “Хеј трубачу с бујне Дрине”.

Српске војнике на фронту у Првом светском рату, у паузи битака, увесељавала је управо труба. Као што смо поменули, често су компоновани маршеви посвећени знаменитим личностима, као што су Марш Краља Петра или Марш Живојина Мишића. Било је и маршева посвећених престолонаследнику Александру и војводама Путнику, Степи, Мишићу и Бојовићу, али и пуковницима, капетанима, војницима пешадинцима. Најчешће би ти маршеви били сачињени од позајмљених народних мотива песама из Шумадије, Војводине, Босне и јужне Србије. Свирали су их, углавном, самоуки трубачи, који су управо коришћењем народних мотива у борбеним маршевима подизали морал српских војника.

По завршетку рата, војничка труба продире и у мирнодопску употребу. Нарочито се припитомила у западној и јужној Србији. Није више позивала на јуриш, већ на радост и весеље. Између два светска рата, у брдима западне Србије, није било села без трубача. Свирало се по вашарима, свадбама, прославама, мобама, комишањима… Сазивало се и дозивало трубом, дочекивало и испраћало. Ако се не би чула труба, није се ни рачунало да се нешто догодило. Зато и није случајно што је баш Западна Србија и варош Гуча постала центар трубе. Крај омеђен брдима постао је својеврсна концертна дворана за хиљаде труба и стотине хиљада њених поклоника. Већ више од пет деценија у Гучи се састаку најбољи од најбољих, који широм света шаљу причу о чувеној српској труби.

Аутор Тамара Маљковић / Глас Србије

1 Comment

Leave a Comment