Велики рат

Призрен 1915 – Кад српски војник напушта отаџбину


У Призрену се у новембру 1915. године окупила скоро цела Србија. Ту је влада, Врховна команда, ту су регент и стари краљ Петар, српски интелектуалци. Аустроугари су већ ушли у Приштину, Бугари су заузели Липљан. Процењивало се да ће непријатељским снагама бити потребно десет сати марша да уђу у Призрен. Требало је донети одлуку где ићи даље. Првобитно је био план да се из Призрена крене ка Дебру и Струги и да се потом преко Охридског језера стигне до Солуна. Бугарска војска покварила је српске планове. Заузели су Охрид и Стругу, пут ка југу био је пресечен.

Записи из тог времена говоре да су се сви који су се тада нашли у Призрену осећали као у мишоловци. Збуњени, хаотични, без јасне визије куда кренути и где наћи излаз. Ка Дебру се више није могло, било је питање да ли ићи у Пећ или кренути ка Љуми и албанским планинама.

Влада је још у Рашкој донела одлуку да нема предаје и да никакав сепаратни мир са непријатељем не долази у обзир. Процењивало се да ће Краљевина Србија свој инетерес и ратни циљ остварити једино ако остане уз савезнике. Извештаји са терена говорили су да је српска војска у тако лошем стању да не може да уђе у било какву битку са неперијатељем. Било је јасно да до српске контра-офанзиве неће доћи. Савезници нису успели да се пробију са југа Македоније. Једини излаз било је повлачење и напуштање земље.

Врховна команда донела је одлуку. Српска војска се у Призрену дели. Један део кренуо је ка Ђаковици и придружио се бројнијим трупама које су из Косовске Митровице кренуле ка Пећи. Други крећу ка Љум Кули и преко планинских врхова и села Пуке иду у Скадар. Трупе које су већ на путу ка Дебру и Струги промениће свој правац повлачења, одлучено је тада. Уместо ка Битољу и Солуну, из Струге ће се поново вратити у Албанију и из Елбасана кренути даље ка Тирани и Драчу.

Призрен је, дан пре него што ће ући непријатељ, напустио и стари краљ Петар. Краљ је отишао из земље, али државна знамења нису смела да напусте краљевину. Легенда каже да су круна и друге реликвије остале у Призрену. Биле су сакриване у згради Призренске богословије и ту су дочекале победоносни крај рата и повратак краља.

Са српским избеглицама из Призрена ка Пећи, кренуле су и многобројне стране дипломате, представници војних и медицинских мисија. Многи од њих сећају се ноћи проведене у манастиру Високи Дечани. Јутарњу литургију у једном од најлепших косовско-метохијских манастира, доживели су као тренутак мира и спокоја у општем хаосу и паници који су тих дана владали.

На челу колоне која је улазила у Пећ био је ћивот српског краља Стефана Првовенчаног који су носили студенички монаси. Посмртни остаци Стефана Првовенчаног су неколико дана били у Пећкој патријаршији, смештени поред моштију српских партријараха. Потом су српски војници заједно са студеничким монасима понели српског краља у повлачење преко Руговске клисуре.

Ратни хаос који је почео у Призрену, у Пећи је доживео врхунац. Ту се, кажу, видела сва трагичност ситуације у којој се српска држава нашла. Спаљивана је документација, коморе, закопавани су топови. Кроз високу и тешко проходну клисуру реке Бистрице могла је да крене само брдска артиљерија.

Записи говоре да су се српски војници и официри са тугом и сузама у очима растајали од оружја са којим су током балканских ратова тако славно војевали. Наредба је гласила да се закопају топови, да се понесу затварачи и нишанске справе и да се место где је оружје закопано некако забележи и запамти. У записима стоји и да су војници у своја недра стављали грумен српске земље пре него што су напустили отаџбину.

Не зна се тачан број војника и цивила који су тих дана напустили отаџбину, Краљевину Србију. Постоје подаци који говоре да се око 350.000 до 400.000 људи у једном тренутку нашло у ширем подручју Косова. Велики број војника је дезертирао, многе избеглице су се вратиле кућама. Ипак, претпоставља се да је две трећине војника остало верно краљу и отаџбини и да су наставили повлачење кроз црногорске и албанске планине.

Војници, чиновници, посланици, сељаци, стране дипломате и медицински радници напуштали су последњих дана новембра 1915. године Краљевину Србију. На пут у неизвесност кренули су различитим правцима.


druga slika

Из Пећи ка Црној Гори и Албанији креће највећи део војске и избеглица. Једни су у Андријевицу дошли преко Руговске клисуре. Други су до овог црногорског града дошли преко планине Жљеб и Берана. Туда се повлачила Прва, Друга, Трећа армија и трупе Одбране Београда. Пут до Скадра био је дугачак око 300 км и војницима је у просеку било потребно 20 дана да га пређу.

Стари краљ, регент, српска влада и трупе Нових области кренули су из Призрена ка Албанији. Они су преко Љуме ишли албанским планинама ка приморју, Скадру и Љешу. Ово је био најкраћи пут, дуг 115 км. Регент га је прешао за два дана, влади је било потребно четири, а Врховна команда овај пут прешла је за 11 дана. Војници су током повлачења носили старог и болесног војводу Радомира Путника, начелника Генералштаба српске војске.

Трећи пут је био пут највећег страдања. Њиме су ишли регрути, аустроугарски заробљеници и Тимочка војска. Они су из Призрена кренули ка албанском граду Пишкопеји, па су потом из Струге због бугарског напредовања отишли у Елбасан, Тирану, Драч и Кавају. Ове трупе су прве дошле у Албанију. Они су у Тирани били већ почетком децембра. За то време војници Прве, Друге и Треће Армије тек су пролазили Андријевицу и Подгорицу.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу“ који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу“ је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

961 Comments