Велики рат

Пронађен рукопис „Плаве гробнице"


Рукопис „Плава гробница“ пронађен је приликом чишћења једног од сефова библиотеке, у којем је био похрањен у необележеној фасцикли.

С обзиром на то да је хартија била у „начетом“ стању, стручњаци Народне библиотеке Србије обавили су рестаурацију и тако заштитили ову јединствену грађу непроцењиве вредности.

У данима када се обележава 100 година од почетка Првог светског рата, мало је оних којима прва асоцијација на ту епоху није први стих Бојићеве песме посвећене српским страдалницима заувек осталим на дну Јонског мора:

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Милутин Бојић рођен је у Београду 19. маја 1892. године у занатлијској породици (отац Јован био је обућар). У свет песништва ушао је већ у својој петнаестој години објављујући песме, кратке критике и студије у школским листовима, али и у „Дневном листу“ Јована Скерлића и Милана Грола. Бојић је био њихов најмлађи сарадник и није смео да се потписује својим именом док не положи матурски испит. Поред „Дневног листа“ писао је и за „Дело“, „Венац“, „Пијемонт“ и „Српски књижевни гласник“.

Осим кроз песме, Бојићев таленат синуо је и у драмској форми. У Народном позоришту је 10. октобра 1913. одигран његов комад у стиховима „Краљева јесен“, а непосредно за њим и драма „Госпођа Олга“, која се данас поново игра у режији Горчина Стојановића.

Прва Бојићева песничка збирка објављена је у Београду почетком 1914, а садржавала је 48 песама. Наишла је на одличан пријем код читалаца и критике. По избијању рата, Бојић се са породицом сели у Ниш где 1915. објављује поему „Каин“ у три дела (рукопис може да се прочита у дигиталној бибилотеци), чији комплетан тираж је запленила и уништила бугарска војска.

Одступајући са српском војском, Бојић долази на Крф где наставља да ствара. Ту 1916. године настаје „Урошева женидба“, а песник неуморно пише сонете, песме. Круна тог стваралаштва је збирка „Песме бола и поноса“ , објављена у Солуну крајем јуна 1917. године. У тој збирци је и антологијска песма „Плава гробница“.

Међутим, то издање је највећим делом уништено у великом пожару који је захватио готово пола Солуна. Преостали су само они примерци које је Бојић лично поделио пријатељима. Један од тих примерака, са посветом песнику Јовану Дучићу, дигитализован је и објављен у оквиру странице посвећене Великом рату у дигиталној библиотеци Народне библиотеке Србије.

Бојић није дочекао крај рата пошто је преминуо у Солуну 8. новембра 1917. године. Првобитно је сахрањен на војничком гробљу на Зејтинлику да би 1922. његови посмртни остаци били пренети на београдско Ново гробље.

„Плава гробница“ је други пут објављена у Београду 1920. године у поновљеном издању збирке „Песме бола и поноса“, у којој је и дирљиви предговор Миодрага Ибровца.

Ово издање, као и све преостале књиге Милутина Бојића од данас (11. октобра 2014) могу да се пронађу на страницама дигиталне библиотеке „Милутин Бојић“.

www.milutinbojic.org.rs/ebiblioteka


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

2 Comments

Leave a Comment