Велики рат

Прве жртве и почетак рата


Српска влада али и српска јавност биле су збуњене телеграмом објаве рата који је Аустроугарска 28. јула 1914. године послала отвореном поштом. Како је аустроугарски изасланик неколико дана раније напустио Београд, а немачки посланик у Београду није знао да објасни шта је посреди, у Србији је владала недоумица о томе да ли је рат почео.

„Вече је падало. Неизвесност све већа. Код „Москве“, „Руског цара“, „Гранд хотела“, на улицама, пред радњама и по кућама жучна препирка, да ли је већ рат или није. И најзад се све утишало. Ноћ, та знаменита ноћ између 28. и 29. јула (15. и 16. по старом календару) затекла је Београд у мртвој тишини. Са оне стране Саве и Дунава још већи тајац. И што се залазило дубље у ноћ, све веће спокојство…“ – пише Миомир Миленовић, тадашњи уредник Политике.

И док су грађани Београда отишли на починак у неизвесности шта ће им јутро донети, српски војници припремали су се за почетак напада. Иако је Врховна команда очекивла да до напада аустроугарске војске неће доћи пре 4. августа, предузете су све неопходне мере. Мобилизација је проглашена 27. јула. Тада је донета и одлука да се минира Железнички мост, који је био једина спона између Београда и Земуна, Србије и Аустроугарске. 

Специфичност Србије била је у томе што је имала главни град на граничним рекама. Са друге стране Саве и Дунава налазила се непријатељска Хабзбуршка монархија. Хашка конвениција, коју су велике силе потписале пре почетка општег сукоба, штитила је Београд од бомбардовања који је због свог специфичног положаја од стране српске владе проглашен отвореним градом. То међутим Аустроугарским генералима није било битно јер су већ 28. јула на Београд почеле да падају разорне гранате – каже Данило Шаренац из Института за савремену историју.

Положај Београда довео је и до размимоилажења у ставовима срспке војне и цивилне власти. Дилема је била да ли Београд треба бранити. На крају је одлука препуштена команданту Дунавске дивизије чије су се трупе налазиле на подручју главног града. Његова одлука је била одбрана по сваку цену. Град су тих дана бранили војници Дунавске дивизије, жандари, цариници, четници војводе Танкосића и војводе Јована Бабунског, чак и грађани и деца.

Иако је ноћ 28. на 29. јул започела мирно, браниоци Београда дежурали су на положајима. Били су распоређени на Калемегдану, око моста, на Чукарици. После поноћи приметили су да се нешто креће Савом и Дунавом. Три аустроугарска брода вукла су шлепове на којима су били многобројни војници који су планирали да се искрцају на обалу Краљевине Србије. Српски војници почели су да пуцају. Били су то први пуцњи у рату који ће ускоро добити светске размере.

Тада српска војска у ваздух диже и Железнички мост. Од експлозије која је наступила погођен је аустроугарски брод „Алкотмањ“ који је на шлеповима вукао непријатељске војнике. Ту су пале и прве жртве рата.

Погинуо је и српски четник, млади ученик Краљевске трговачке академије Душан Ђоновић. Шеснаестогодишњи младић који је пришао добровољцима Воје Танкосића погинуо је под дејством на самом мосту – каже за документарни филм Србија у Великом рату Иван Мијатовић, директор Војног музеја. И аустроугарска војска бележи жртве. Погинуо је Иштван Балохи, командант брода „Алкотмањ“.

То су званично прве жртве рата. Међутим, савременици који су тада живели у Београду и Земуну оставили су другачија сведочења. У записима Ђорђа Чутуковића, тадашњег директора бродарства може се наћи податак да је број погинулих и рањених аустроугарских војника морао да буде много већи. Када су Београђани устали следећег јутра поред порушеног моста пронашли су остатке „Алкотмања“ и шест шлепова који су по проценама могли да превезу око 4.000 аустроугарских војника.

„Али та ноћ за Земунце морала је бити страшна, пред зору је полиција ишла од куће до куће и будила их да кроз прозор хитно дају јастуке и све остало што треба за војнике који су по улицама лежали. Болнице су имале места само за сто рањеника, а у Земун је пренето више стотина рањеника те су стога они лежали по улицама и на пијаци по тезгама“ – забележено је у записима Ђорђа Чутуковића.

Претпоставља се да је доста аустроугарских војника погинуло на броду што од последица експлозије, што од пушчаних зрна српске војске, а велики део се и удавио покушавајући да напусти брод и преплива Саву. Први извештаји који су 29. јула прослеђени српској команди говоре и о томе да је и Београд те прве ноћи рата страдао. Погођена је била Друга београдска гимназија, тадашњи хотел „Гранд“ и „Нови Мајдан“.

У страху пред суровостима које доносе дани који их очекују, Београђани су масовно почели да напуштају град. Из престонице одлазе жене и деца. Колоне избеглица сливају се на станицу у Реснику, која је једина била ван домета аустроугарске артиљерије. Напуштање Београда се наставља а масовне страхоте за Србе тек почињу у данима након почетка рата.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио- телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије. Цитати су преузети из књиге „Агонија Београда у светском рату“.

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

718 Comments

Leave a Comment