Велики рат Први светски рат Србија у Великом рату

Српска и црногорска војска

Српска и црногорска војска у Првом светском рату.

Одмах након предаје одговора на ултиматум аустроугарске владе српској влада је очекивала да ће бити бомбардован Београд. Стога је издато наређење да се двор, влада и трезор Народне банке одмах евакуишу у унутрашњост земље и да се трупе Дунавске дивизије првог позива изведу у логоре јужно од града.

Генерал Степа Степановић

Генерал Степа Степановић

Потписани су укази о враћању у активну службу генерала Живојина Мишића и Дамјана Поповића као и пуковника Милоша Васића. Наређења о минирању Савског моста и преласка железнице у војне руке издата су претходног дана.

Указ о мобилизацији целокупне војске издат је 25. јула у 22 часа. За први дан мобилизације одређена је недеља 26. јул. Одмах после објаве мобилизације формирана је врховна команда на челу са генералом Степом Степановићем као заступником војводе Путника.Она се истога дана преселила у Крагујевац. Интересантно је напоменути да влада, услед одсуства војводе Путника није донела никакву одлуку о одбрани Београда већ је ово деликатно питање оставила команданту Дунавске дивизије првог позива Миливоју Анђелковићу Кајафи, чије су трупе поселе положаје на линији Гроцка-Ерино брдо-Торлак-Баново Брдо.

Мобилизација је оглашена на сличан начин као и у Првом балканском рату. И овога пута Путников план мобилизације функционисао је савршено. Заштиту мобилизације вршиле су малобројне чете кадроваца из новоприпојених области, четници, трећепозивци и жандарми. Већ првог дана мобилизације почели су да пристижу добровољци из крајева Аустроугарске насељених Србима. На проглас о мобилизацији, обвезници су, иако је жетва била у пуном јеку, похрлили у своје команде. Упркос бројним тешкоћама захваљујући пожртвовању железничког особља и изузетном патриотском набоју мобилизација и концентрација војске текле су по плану. Сви борачки делови мобилисани су за 4-6 дана а неборачки за 6-12 дана. Мобилисано је 11 пешадијских дивизија првог  и другог позива, Прва коњичка дивизија и трупе трећег позива – укупно око 450.000 људи и 500 топова.

Српска и црногорска војска

Српска и црногорска војска

 

Наредба о мобилизацији црногорске војске издата је 28. јула, а већ сутрадан све јединице су биле спремне да крену ка концентрацијским местима. Мобилисано је укупни 35.000 људи и 65 топова које су формирали 6 дивизија.

Војвода Путник није непосредно руководио мобилизацијом и концентрацијом српске војске, јер се у тим тешким тренуцима српске историје затекао у познатој аустроугарској бањи Глајхенбергу. Па ипак, непосредне припреме за одбрану земље од аустроугарске агресије вршене су по његовим интенцијама и плановима. Говорећи о припремама српске војске за Балкански рат, генерал Томац истиче да су сви планови за тај рат били тако педантно разрађени да би мобилизација и концентрација војске, све да је Путник био одсутан, текле онако како је он предвидео. Управо то се догодило 1914. године. Концентрација је вршена по плану који је војвода Путник разрадио са својим помоћником генералом Мишићем 1908-1909 (види анексионе криза). Када је требало да објави указ о мобилизацији утврђено је да се кључ од касе у којој су планови налази код одсутног Путника па су пуковници Душан Пешић и Живко Павловић разбили касу како би дошли до тих планова.

A-squadron-of-Serbian-cavalry

Одред српске коњице

Основна идеја српског ратног плана била је: Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни а тада дејствовати према ситуацији. Војвода Путник се одмах упутио ка Србији, где је и стигао преко Румуније. Живко Павловић сматра да је Путник пуштен из Монархије на интервенцију руске, француске и енглеске дипломатије. Генерал Алфред Краус у својој књизи „Из теорије и праксе у ратној вештини“ наводи да му је начелник Главног генералштаба Конрад на питање зашто је тако значајна личност ослобођена рекао: Ја сам предложио цару ослобођење Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник него један од млађих генерала школованих у Француској.

Српски влади није било јасно какав ће став према рату заузети мале балканске земље. Грчка и Румунија неће се мешати у рат између Србије и Аустроугарске и држаће Бугарску у шаху. Шта се тиче Бугарске многи знакови указивали су на то да њени владајући кругови једва чекају погодну прилику да се реванширају Србију због пораза у претходном рату. По објави рата српском посланик у Софији – Чолакантић упозорио је владу да је потребно обратити нарочиту пажњу на пругу Солун-Ниш јер је Бугарска прикупила око 10.000 комита ради оружане акције у Македонији. Слична ситуација била је и са Албанијом. Тамо су аустроугарски агенти развили живу активност како би у погодном тренутку побунили шиптарско становништво Космета и Македоније. У том циљу управо на дан објаве рата упућена је у Албанију пошиљка од 2.000 пушака, 100.000 метака и 50.000 круна.

У оваквој ситуацији Путникова главна брига била је како сачувати слободу дејстава главних снага српске војске док се не утврди којим правцем ће ићи главни аустроугарски напад.

Српска и црногорска војска

Српска војска

 

Стога је почетни оперативни план изражен директивом врховне команде број 796 од 8. августа 1914. Предвиђао следећу концентрацију српских снага:

 

1. армија (Тимочка прва, Моравска, Дунавска и Тимочка дивизија другог позива и Коњичка дивизија) под командом генерала Петра Бојовића распоређена је на простору Смедеревска Паланка, Топола, Рача, са Браничевском одредом (ојачана Дунавска дивизија другог позива) на десној обали Дунава од Голупца до ушћа Мораве,

2. армија (Шумадијска, Моравска, Дунавска и Комбинована дивизија И позива) под командом генерала Степе Степановића на линији Аранђеловац-Лазаревац са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код Београда,

3. армија (Дринска првог и Дринска дивизија другог позива, Шабачки, Лознички, Обреновачки и Љубовијски одред) којом је командовао генерал Павле Јуришић Штурм концентрисана је на северозападној граници од ушћа реке Колубаре до Љубовије са Дринском дивизијом првог позива у рејону Ваљева.

Ужичка војска (Шумадијска дивизија другог позива, Ужичка бригада и Лимски одред) под командом генерала Милоша Божановића на простору Ужице, Рогатица, Бајина Башта, Прибој.

 

Концентрација црногорске војске извршена је на следећи начин:

 

  • Врховни командант: краљ Никола Петровић,
  • Начелник штаба врховне команде-сердар Јанко Вукотић који је истовремено био и председник владе, министар војске и командант Херцеговачког одреда;

 

Ловћенски одред (8.000 људи и 26 топова), дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен-Суторман са задатком да затвори све правце који од Бока которске воде ка Цетињу и Ријеци Црнојевића;
Херцеговачки одред (15.000 људи и 20 топова) којим је непосредно командовао сердар Јанко Вукотић груписан на граничном фронту Крстац-Грахово-Трубјела ради затварања праваца који из Боке, Требиња, Билеће и Гацка воде ка Никшићу.
Санџачки одред (6.000 људи и 6 топова) бригадира Луке Гојнића са задатком да спречи продор непријатеља од Чајнича и Челебића ка Пљевљима и да одржава везу са српском војском;
Старосрбијански одред (6.000 људи и 12 топова) бригадира Радомира Вешевића на граници према Албанији.

 

Црногорска војска била је распоређена кордонски на граничном фронту дугом 500 километара без икакве резерве. Ово је онемогућило било какво дејство по дубини већ је криза на фронту могла бити отклоњење само рокирањем. У Црну Гору упућена је група српских официра на челу са генералом Божидаром Јанковићем да координира садејства српске и црногорске војске.

1 Comment

Leave a Comment