Велики рат

Српска музика током Великог рата

Српска музика се током више од једног века развијала у примарно романтичарским оквирима, почевши од тридесетих година 19. века, па све до средине 20. века. Сами почеци развоја српске музике везују се превасходно за имена Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, који су својим стваралаштвом утемељили тзв. национални романтизам. Уметност ове генерације музичара била је израз духовних потреба младог грађанства, његових тежњи ка демократизацији уметности и важан део борбе за остварење национално-ослободилачких идеала. Како у то време још нису основане школске музичке институције, највећи део музичког стваралаштва и извођаштва био је везан за хорско музицирање и делатност певачких друштава. На челу ових друштава налазили су се аматери или образовани чешки музичари, који су значајно утицали на развој српске музике. Тек крај 19. века означио је период формирања музичких институција. 1899. године оснива се Српска музичка школа у Београду, а нешто касније и школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду и Музичка школа „Станковић“ у Београду. Формирање институција за собом је повукло и формирање извођачких ансамбала, који су на себе преузели улогу носиоца музичког живота у Србији. У Народном позоришту у Београду почињу да се изводе и значајна светска музичко-сценска дела, а поједини српски ансамбли, попут Првог београдског певачког друштва, представљају српско музичко стваралаштво тог времена и на сценама европских метропола. Формира се и Оркестар краљеве гарде, који је после Београдског војног оркестра био главно симфонијско тело на почетку 20. века и који је развијао веома широку и разгранату делатност. Због недостатка цивилних оркестара он је имао и веома значајну улогу у цивилном музичком животу. Већ од 1906. године било је и покушаја оснивања српске опере. Најпре су то била повремена извођења оперских представа у Народном позоришту, да би пред сам почетак Првог светког рата Станислав Бинички у низу изводио неколико дела стандардног светског оперског репертоара.

Ратови које је Србија водила од 1912. до 1918. године најпре су успорили, а потом и готово зауставили развој музичког живота у Србији. Према речима музиколога Биљане Милановић, ипак се не може рећи да је дошло до потпуног прекида континуитета. „Ја радије волим да кажем да је заправо дошло до својеврсног реструктурирања српске музике у ратним условима. Рецимо, у Београду, у условима окупације, када је већина мушке популације мобилисана, привремено престаје рад институција које су биле стациониране у Београду. На пример, Прво београдско певачко друштво не концертира, већ, под диригентским вођством Софије Предић, пева само у цркви. Стеван Мокрањац, који се у то време због болести повукао из јавног живота, на самом почетку рата одлази у избеглиштво и убрзо умире у Скопљу. Српска музичка школа такође престаје са радом на краће време, али композитор Петар Крстић покушава да издејствује код окупационих власти да она поново почне са радом, јер, видевши шта се збива, желео је пре свега да спасе архиву Првог београдског певачког друштва и инвентар школе, као и да пружи могућност ђацима који су остали у Београду да наставе да се школују. Тако већ 1916. године, дакле док је још рат трајао, почиње да се организује индивидуална настава. Занимљив је податак да су међу предавачима ту биле искључиво професорке, имајући у виду да су готово сви мушки професори били на фронту. У почетку су радиле само четири професорке – Даница Крстић, Иванка Милојевић, Ружа Шафарик и Јелена Докић, а од 1917. године услови у школи постају повољнији, па се дозвољава и теоријска, дакле групна настава. Организује се чак и један јавни час, а школа у том тренутку има чак око 180 ученика, што је за ратне услове био приличан број. Школи се прикључују још неки професори попут Нине Шоповић и Јелке Стаматовић. У проучавању овог периода, наишла сам и на један занимљив податак о томе како су окупационе власти, када су се повлачиле, изнели поред бројних драгоцености из београдских кућа и чак 300 клавира и отпремили их у Аустрију. Тај податак говори о томе колико су се заправо људи једном малом Београду заправо бавили музиком и музицирали, а наравно да је поред тих однетих 300 клавира остао и значајан број клавира у београдским кућама. То заправо говори и о томе да је ширење музичке културе било присутно у Србији и пре оформљавања музичких институција “.

Шта заправо значи преструктурирање музике у ратним условима? То се пре свега односи на војну музику. Значајно је поменути да је још пре Првог светског рата проширен број војних музика. После И и ИИ балканског рата, основане су и војне музике Косовске, Вардарске и Битољске дивизије, са седиштима у Приштини, Скопљу и Битољу, тако да је постојао велики број војних музика и музичара. Међутим, у повлачењу преко Албаније, многи музичари страдају. Нису познати тачни подаци о броју музичара који су страдали, али на основу појединих извора може се закључити да је било заиста много жртава. И сам Станислав Бинички, који је на Крфу учествовао у реорганизацији војне музике, је почетком 1916. године констатовао да је тешко саставити 9 или 10 ансамбала, јер је број људи код појединих музика био толико смањен, да оне нису имале више од 7 или 8 музичара. Од укупно 10 анамбала које је у реорганизацији Бинички основао, поред Музике краљеве гарде и Музике коњичке дивизије, постојале су и музике Моравске, Дринске, Дунавске, Шумадијске, Ввардарске и Тимочке дивизије, а постојала је и једна словенско-српска музичка група, састављена од групе чешких музичара-заљубљеника, која је 1916. била стационирана на Крфу. Њени чланови су 1918. године били имплементирани у српску војску. Када говоримо о жртвама, мало је познат податак да је уочи Првог светског рата била организована једна војна музичка школа код Ниша у селу Грејач. Она је имала чак 10 наставника и 97 питомаца. Током повлачења преко Албаније само је 18 младића преживело, и они су придодати Музици коњичке дивизије, која је прво била у Валони, да потом су била пребачена у Бизерту.

Активно деловање оркестара представљало је главни део музичког живота у ратним условима. И то преко оркестарског звука на бојном пољу, преко концерата за војнике и рањенике, политичко националних и добротворних приредби, па све до културно пропагандних акција са савезницима. Министарствио војске, према стручним инструкцијама Биничког, досносило је наређења о привременом размештају музичара ради попуњавања појединих ансамбала, а најважнији повод за један од оваквих потеза било је спремање Оркестра краљеве гарде за турнеју по Француској током септембра 1916. године. Оркестар је требало да заступа целу српску војску током велике прославе у Паризу, где су наступале и француска и белгијска гардијска музика. Стога и сам војни министар, свестан мисије да музика може да одигра значајну улогу у утврђивању пријатељства са савезницима, у два наврата наређује привремени премештај истакнутих музчара из дивизијских музика, истичући да је неопходно да Музика краљеве гарде, нарочито за ову прилику буде попуњенија што бољим музичарима, и да утисак њеног наступа у Паризу буде што бољи и величанственији. Француска публика у салама и градским трговима реаговала је са усхићењем и одушевљењем, тако да је то прво представљање оркестра у западној Европи било веома успешно. То је уједно био доказ и о угледу Србије стеченим током Првог светског рата. Битно је истаћи да је Оркестар краљеве гарде био један изузетно спреман оркестар, који је, поред своје војне функције обављао и многе друге делатности. Он је изводио симфонисјку музику, наступао је у Народном позоришту у Београду и био спреман да изведе разнолике репертоаре. Уколико се упореди са неким француским војним орекестрима, који су изводили искључиво војну музику, могуће је да је чак био и спремнији у односу на њих. Зато не треба да чуди податак да су њихови тамошњи наступи, без обзира на савезничку климу и контекст пријатељста са савезницима, изазвали тако позитивне реакције, јер је и сам њихов извођачки квалитет дошао до пуног изражаја.

srpski-vojni-orklestar1

Оркестар краљеве гарде је био најпре стациониран на Крфу, па у Солуну, где су одржавани концерти кад год би се за то указала прилика. Такође, концерти су одржавани и у Бизерти. Тамо је била смештена Музика коњичке дивизије, која се старала о подофицирској музичкој сачињену од младића из школе у Грејачу. Ову музику је водио Драгутин Покорни. Њихови први наступи су се одигравали од 1916. па све до краја рата. Приходи од њихових концерата су углавном одлазили у добротворне сврхе, за болеснике и за рањенике. Сличне активности организовао је и Оркестар краљеве гарде у Солуну. Програм ових концерата најчешће је обухватао увертире и одломке из опера, али и извођачки захтевнија дела попут симфонија класицистичке и романтичарске провинијенције. Ти концерти су, по својој концепцији, у многоме наликовали концертима великих оркестара у Бечу, Берлину или Лајпцигу. Ово ће бити концепција коју ће задржати и након Првог светког рата. У архиви Народне библиотеке Србије данас се чувају копије програма концерата Покорног, на којима се види шта су они тачно изводили. Концерти су одржавани и поводом великих победа српске војске, на пример поводом победе на Кајмакчалану. Такође, одржавани су и редовни концерти у болницама и војним логорима. Током септембра и октобра 1916. године одржана је и велика турнеја Оркестра краљеве гарде по француским гарнизонима и већим градовима Северне Африке. Значајно је то што је репертоар обухватао и поједина дела српских аутора, а неке од тих композиција настале су управо током Првог светског рата.

Када говоримо о стваралаштву српских аутора током Првог светског рата, занимљив је случај Миленка Пауновића, тада младог композитора родом из Војводине, који је такође био један од чланова војног оркестра. Током повлачења преко Албаније он се разболео од трбушног тифуса и лечио се у дворцу Ахилеону на Крфу. Тамо се Бинички заложио код француских лекара се посебно постарају о њему. Чим се опоравио наставио је да компонује и управо на једном од концерата Оркестра краљеве гарде у Солуну 1917. године, изведена је његова увертира за драму Ченгић Ага. Управо Миленко Пауновић је пример да су многи композитори били подстицани да на одређене теме пишу и у току Првог светског рата.

Битно је поменути да у српској музици у то време није било анвангарде. Већина композиција се заправо заснивала на фолклору а већина дела се обраћала прошлости. То су биле косовске теме, теме патриотског типа. Писане су велике количине хорова, соло песама, увертира, заправо дела која су утицала на изградњу националног идентитета. Сам први светски рат је само појачао такав однос према музици, који је у српској кулури био присутан још из периода балканских ратова, као и периода непосредно пред почетак Великог рата. Било је ту композиција које су настајале и поводом одређених битака, а ту су, наравно, као најпознатије остале композиције „Марш на Дрину“ и „Тамо далеко“. Мало је познато да је Исидор Бајић у време рата компоновао марш за клавир са потписаним текстом под насловом „За Косово, Куманово, за Сливницу, Брегалницу“, као и клавирску композицију „Сузе за погинулим осветницима Косова и Сливнице“. Савременик Исидора Бајића, Петар Крстић, спремао се током рата да компонује оперу „Косовска трагедија“ и на крају написао музику за комад под тим насловом. Ту је и Љубомир Бошњаковић, који је написао много композиција за време рата међу којима се издвајају увертира „Цер“ из 1914. године, „Охридска рапсодија“ за клавир, као и његове Песме из јужне Србије за вокални квартет, виолину, виолончело и клавир. Карактеристична је била и линија југословенства која је у одређеном смислу постојала и пре Првог светског рата, не толико у стваралаштву колико у контактима, међу уметницима, међу певачким друштвима, и самим музичарима и композиорима. Али управо за време Великог рата почиње да се интензивније размишља о југословенском идентитету, па у том смислу настају и композиоције попут југословенске симфоније „На липару“ Миленка Пауновића или „Јадрански капричо“ и песме засноване на мелодијама из југословенских крајева Петра Коњовића.

srpski-vojni-orklestar2

Стрпско музичко стваралаштво се током Великог рата презентовало и на Западу, претежно међу савезницима. Многи чланови Обилића су отишли у избеглиштво у Француску и Италију и тамо су наставили да делују кроз разне хорове или самосталне наступе. У Риму је чак било седиште Обилића, које се налазило у оквиру седишта Удружења српских студената. У презентацији српске музике у иностранству, вредна пажње је и делатност Милоја Милојевића, који је две године током рата боравио и стрварао у Француској. Он је по дужности био на рсполагању Одбору за културу југословенске владе у емиграцији, том приликом упознаје многе значајне личности и постаје једна је од најагилнијих личности у организовању музичких манифестација које су имале за циљ да се Запад упозна са музичким стваралаштвом Србије. Крајем 1917. Милојевић организује велики концерт у Ници, где су присуствовале многе значајне личности. На програму су биле већином Милојевићеве композиције, а занимљиво је да су извођачи углавном били француски уметници. У мају исте године одржан је и фестивал српске музике у сали конзерваторијума у Лиону, у корист српских заробљеника, а 1918. године, пред сам крај рата и велики концерт у оквиру Круга странаца у Лиону са сифонијским, инструменаталним и вокалним тачкама.

Дакле, војни ансамбли и врсни композитори и диригенти, који су своју делатност наставили током Великог рата, омогућили су српској музици да настави развој који је започела стварањем првих српских музичких институција крајем 19. века. По завршетку Првог светског рата, та развојна етапа наставиће се кроз оснивање Београдске опере 1920, Београдске филхармоније 1923. и прве високе музичке школе 1937. године.

Пише: Тамара Маљковић / Глас Србије

1 Comment

  • I’m really enjoying the design and layout of your blog. It#7&218;s a very easy on the eyes which makes it much more enjoyable for me to come here and visit more often. Did you hire out a developer to create your theme? Superb work!

Leave a Comment