Писане речи о Великом Рату Славиша Павловић Србија у Великом рату

Тренутак када је Давид поново убио Голијата (Колубарска битка)

Незнани брате, кад путем наиђеш
 У један часак застани у ходу
 И сврати овде где спавају жртве
 Од исполинске борбе за слободу
 Поклон' се светој костурници њиној
 И опомен' се, затварајућ' врата:
 Да право значи више него сила,
 И да је Давид сурво Голијата.
 
 В. Илић Млађи

 

[mks_dropcap style=“letter“ size=“52″ bg_color=“#baa886″ txt_color=“#baa886″]В[/mks_dropcap]Војсковође Израиља су рекле: „Голијат је толико велики да га не можемо победити
Давид је рекао: „Толико је велики да га не могу промашити

За ову стару јеврејску пословицу, српски војници, сељаци, трећепозивци, сигурно нису чули. Но, то им није сметало да је примене у једној од најинтересантнијих битака у историји.
Након повлачења после Битке на Мачковом камену, српска војска се нашла у безизлазној ситуацији. Као усуд, свет је сазнао за вест о часном поразу храбре и ратоборне мале Србије, која више није имала ни војника ни муниције. Ратници су напуштали своје јединице, како би спасавали сопствене породице у збегу, а иза којих је надирала казнена експедиција Аустроугарске војске, пустошећи све испред себе – убијајући жене, децу и старце и фотографишући се поред њихових лешева. Тих дана, у Загребу, лепљене су ироничне умрлице са натписима да је Србија упокојена, док су то тешко поднеле ожалошћене Русија, Енглеска, Француска и Белгија. Хрватска јединица, у оквиру Аустроугарске војске, популарно названа „Вражја дивизија“ начинила је таква зверства, да се у каснијим сећањима, причало о сведочењу једне старице, која је рекла да су најгори крвници „они који говоре нашим језиком“ мислећи на војнике хрватске јединице.

Међутим, оно што је изазвало радост у Загребу и Бечу, убрзо се претворило у срамоту велике, снажне и добро опремљене Аустроугарске монархије. Такозвана „Шетња кроз Србију“ претворила се у „Бежање од Срба.

Највећи кривац за њихову срамоту управо је српски генерал Живојин Мишић, сигурно најистакнутији и најбољи војсковођа модерне српске историје. Због својих ставова, често својеглавих и самоуверених, никада није био у милости престолонаследника, чак је пензионисан, међутим захваљујући бриљантном уму, и војничким карактеристикама, неколико пута су га враћали у војску, јер је његова помоћ била преко потребна.
У тренуцима, када је српска војска потпуно разбијена, када се размишљало о капитулацији, Мишић одлучује да крене у повлачење, како би консолидовао војску и направио контраудар. Његова одлука наишла је на снажно противљење српске команде, почев од начелника генерал штаба Радомира Путника, па до само престолонаследника, који су сматрали да је то један бизаран поступак који ће потпуно уништити војску.

Serbian-infantry-marching-to-the-front
Данас се, попут анегдоте, препричава разговор између Мишића и Путника, у који се умешао и сам престолонаследник, издајући наредбе генералу Мишићу, којем је у глави била само једна замисао – да повлачењем одмори војску и крене у снажан против напад којим ће сломити непријатеља. Без обзира на војну хијерархију, без обзира на наредбе, Мишић јасно и самоуверено саопштава да ће извести контранапад, јер је то његов дуг према народу, па се након скоро два часа убеђивања, Врховна команда одлучује да попусти самоувереном генералу, који је већ унапред изјавио да га ниједна одлука команде неће натерати да одустане.

Ипак, ако се сагледа ситуација на фронту, вероватно нико, осим Мишића, није веровао у успех операције, а чак ни данас, када се Колубарска битка изучава, изнова се поставља питање како је могуће да се на тако великом простору и са тако мало средстава изведе тако велика победа.
Након одлуке да се Прва армија повуче, након дугог ратовања, српски војници долазе до преко потребног предаха, а Мишић у свом дневнику пише:

Има тренутака када и најхрабрији беже, али се исправним одлукама пољуљани дух и самопоуздање трупа може вратити. Иначе, лоше војничке особине: инат, непокорност и тврдоглавост, код српског војника могу се претворити у оружје победе.“

Већ након два дана, старешине са положаја обавештавају Мишића да се међу одморним војницима чује песма и игра коло. Дух једног храброг народа није сломљен. Довољно за почетак. Ипак, тих дана, долази још добрих вести, међутим само као привид.

После упорних молби Србије, Француска одлучује да прода српској војсци гранате за топове Шнајдер, које стижу из Грчке, али се на крају испоставља да је та муниција одговарајућа за други тип топова, па је свака граната прво морала да буде растављена, а чаура скраћена на стругу, па су све изнова састављане, што је означило губитак времена. За то време, командант Аустроугарске балканске војске, Оскар Поћорек фуриозно улази у празан Београд, где припрема параду за генерала Франка и говори о коначном паду Србије.

Међутим, 3. децембра снажна артиљеријска ватра буди Аустроугаре из безбрижног сна, па почиње коначна битка за Србију – Колубарска битка.

Војвода Живојин Мишић

Војвода Живојин Мишић

Прва армија, под командом Живојина Мишића, креће у силовит напад, док остале српске армије немају толико успеха, али за себе вежу аустроугарске трупе, што Првој армији даје простор за офанзиву. Иако Поћорек форсира генерала Франка да крене са севера, могућност да се заустави српска војска бивала је све мања. Чете стараца, трећепозиваца, без униформи, кретали су се са војском и свесно се жртвовали за отаџбину у борбама које су према причама превазилазиле све што један људски живот може да поднесе. Губици на обе стране били су огромни, а у многим моментима долазило је до борбе прса у прса, где су српски војници, и поред умора забележили победе. Немајући куд, Поћорек наређује повлачење, које се претвара у бег. По причама учесника борбе, слике које су аустроугарски војници оставили за собом су страхотне и за Србе. Наиме, толико су се брзо кретали у повлачењу да су за собом остављали рањенике, који су запомагали и молили за живот, затим убијене коње, топове, муницију, што доста говори о ефекту изненађења који је генерал Мишић противнападом произвео.

Павле Евгеније Јуришић – Штурм

Павле Евгеније Јуришић – Штурм

У међувремену Трећа армија Павла Јуришића Штурма почиње офанзиву са много успеха, армија под командом Степе Степановића односи важне победе код Чоке и Лазаревца, док Мишић наставља непрестане ударе према Шапцу. Схвативши да је Србија изгубљена, Поћорек одлучује да брани Београд, али војвода Путник је предвидео идеју тактички слабијег противника, па се напад српске војске базира ка Београду. Генерал Франко, који је у Београд дошао да прослави победу, јавља својој команди да је стање толико критично да је одбрана српске престонице потпуно немогућа.

У ноћи између 14 и 15. децембра, Поћорек је повукао своју војску преко Саве у Срем, што је означило потпуни пораз неколико пута бројнијег непријатеља.

15. децембра, тачно у 10:45х, није постојао слободан аустроугарски војник у Србији. Заробљено је 43 000 војника, 393 официра, а заплењена је велика количина муниције, топова, аутомобила и коња, док је на аустроугарској страни од 300 000 војника, чак њих 273 000 избачено из строја, док су српске трупе од 253 хиљаде војника имале 130 хиљада избачених из строја.

Након Колубарске битке која је снажно одјекнула у Европи и свету, немачке новине су писале: „Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља. Из колубарског врела црпиће, током читавог једног века, горду храброст за највеће битке“.

Колубарска битка је у историји ратовања једини пример где се војска која је уништена, за кратко време реорганизовала и прешла у контраофанзиву наневши непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само Прве армије и концентрисаног удара на Шесту армију, развучену на широком фронту, изучава се на војним школама широм света, као пример маестралних ратних вештина.
Наравно, после сваке битке следе награде и казне.

Генерал Живојин Мишић, захваљујући бриљантној операцији, унапређен је у чин војводе, док је генерал Оскар Поћорек завршио своју војничку каријеру, а не његово место дошао је немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Оскар фон Поћорек

Оскар фон Поћорек

Ипак неке речи, чак и од непријатеља, остају заувек забележене у историји српског народа. Наиме, Оскар Поћорек, човек који је Србе називао узгајивачима свиња и који је одговоран за највећа зверства у Великом рату, након Колубарске битке изјавио је:
Продужење офанзиве у Србији прекинуто је, нажалост, пре постигнутог циља, јер је српски противудар био толико јак, да се 15. и 16. корпус нису могли одржати“.
У том тренутку један од бечких генерала поручио му је да би било часније да уместо пензије изврши самоубиство.
Одговор Поћорека био је следећи:

Хоћу, убићу се, али тек онда када неки други аустријски генерал победи српску војску“.

 

Славиша Павловић, Србија
www.slavisapavlovic.rs

150 Comments

Leave a Comment