Велики рат

Велики рат, живот под бугарском окупацијом


Савременици су у својим записима
оставили ужасне слике окупаторског
трогодишњег присуства у Србији. Поготово
су страховите последице остале у
крајевима обухваћеним Топличким
устанком. Житељи села остали су без
стоке, земљорадничких справа, алата и
машина, намештаја и покућства. Велики
број кућа је био порушен, са разграђеним
двориштима, порушеним стајама, вајатима
и качарама, са уништеним воћњацима и
баштама.

Немаштину, глад и
болести је пратио страх од депортације,
мучења, силовања и других различитих
видова злочиначких поступака, као и
систематске репресалије као што су
додатни намети и глобе, бугаризација
становништва…Појаве као што су
шпијунирање и потказивање, ратни
профитерство постале су такође део
свакодневнице на Југу Србије.

Током 1916. године терор и злостављање
се појачавају. На југу Србије бугарске окупационе
власти примениле су систем сабирних
логора, депортовање српског цивилног
становништва у оближње општинске центре,
вароши и градове. Расељавали су читава
села у Јабланици,Косаници,Топлици и
лесковачком крају. Марта и априла 1917.
године формирано је 150 сабирних логора
на подручју Косанице, Јабланице, Пусте
Реке и Топлице у којима су депортовали
и расељавали породице. У сабирним
логорима је умрло од мучења, болести и
глади 1.250 лица, махом деце и стараца.
Већи број жена, деце и девојака Бугари
су силовали.

У мноштву репресивних мера против
српског становништва, у бугарској
окупационој зони била су вршена и јавна
вешања и шибања људи, као један посебан
вид егзекуције и начин за вршење психичког
притиска.

Бугарска насиља над становништвом
вршена су у континуитету током читавог
периода окупације. А да су насиље и
злостављања били крајње сурови, показује
и чињеница да су се над њима згражавали
и поједини припадници бугарских
окупационих снага. У томе је највише
отишао поручник Ингилизов, командир
треће чете 17. допунског батаљона, који
је почетком 1918. године у телефонском
извештају из Грделице – обавестио
претпостављене у Власотинцу да су
поступци неког потпоручника Петкова
„неиздржљиви“, да се „становништво
туче, пече на заложеним пећима, веша“,
и да „има људи у постељи који повраћају
крв“. Поручник је молио „за брз одговор
да се учини крај анархији коју је он
створио“.

Пљачка становништва је била стална
пракса, како војних тако и цивилних
власти. Она је вршена у свакој прилици
и тесно је везана за реквизицију.
Својеврстан вид пљачкања представљало
је новчано кажњавање становништва.
Казне су, уз издавање признаница или
без њих, изрицали или наплаћивали
појединци или поједине институције без
икаквих критеријума. Један од видова
пљачке који су спроводили званични
органи или институције Бугарске
представљало је присвајање новца од
српског становништва. Тај новац је
доспевао службеним путем, али – уместо
да буде уручен ономе коме је упућен -
једноставно је присвајан. У низу
институција које су узимале новац
посебно место припадало је Бугарској
народној банци. Она је присвајала новац
Српског црвеног крста, који је са Крфа
упућиван као помоћ појединим породицама
у Србији.

Већина становника градских насеља
остала је без посла и могућности да
заради за живот. У бугарској окупационој
зони Морава пљачка је узела толике
размере да су већ неколико месеци по
окупацији жене биле принуђене да иду у
оближња села и просе.

И на селу је стање било тешко, јер је
окупатор односио зрнасту храну, кудељу,
тканине и предмете од бакра и метала, а
одводио је коње, волове, овце, нарочито
свиње, па чак и стеоне краве. Шуме су
посечене, а грађа однета на фронтове.
Народ је био принуђен на довијање у
скривању животних намирница. Укопавао
је у земљу жито у бурадима тако што је
у њима прво сагоревао сламу због влаге
и затим жито затрпавао земљом. Стока је
сакривана по оближњим шумама.

Бугари су у лето 1917. године пописали
све њиве под пшеницом, ражи и
овсем и наредили да се ова летина испоручи
бугарској војсци. Чак су из  Бугарске
довели своје пољаке и чуваре поља
„житаре“ који су обилазили њиве и
сељаке и одређивали ко ће колико дати
пшенице, овса, ражи, јечма или кукуруза.
Они који би нешто сакрили били би
батинани, хапшени и затварани у затвор.
После мучења, уз откуп, били би пуштани
кућама. Многе сељаке су убили, а њихове
жене и кћери силовали. За време
велике глади, у пролеће 1917. године, многе
жене су просјачиле да би отхраниле децу.

Прилике у Лесковцу одсликавају белешке
Д. Трајковића: „Незапослена, јер фабрике
нису радиле, као већином ни занати,
радничка сиротиња је тешко живела, више
гладна но сита, нарочито сушне 1917. године
коју је погодила и пљачка по селима из
којих је било учесника у Топличком
устанку. Те године срећни су били они
сиромаси који су могли да дођу до које
кило пројеног брашна да од њега и коприве
направе пљесканик, који се звао и „пита
пљесканица“. И други савременик је
забележио слично: „парче проје са
пекмезом од шљива које су мајке кувале
и чувале у ћуповима, било је тих година
и хлеб насушни и празнични колач.“

За све време бугарске окупације
трговачки промет робе и производа је
замро у варошима на југу Србије. Бугари
су завели полицијску тортуру, да се без
њихове објаве није могло из града изаћи
или у град ући. У Лесковцу је сељацима
без објаве био строго забрањен улазак
у „град Лесковац на Морави“. Пијаце су
обављале мали промет јер је у оптицају
био бугарски лев. Мало је било сељака
који су на градску пијацу доносили своје
пољопривредне производе. На уласку у
град Бугари су их пљачкали и „реквирирали“
им робу, уз уцене и батине. Није било
довољно хлеба, млека, масти, меса ни
других животних потрепштина. Чак није
било ни текстила, одеће и обуће. За време
окупације град је таворио. Но, и поред
полицијског надзора, промет соли, гаса,
шећера и кафе и обуће обављао се ноћу,
„испод тезге“. Сељаци су преко „везе“
улазили у град и илегалним каналима
снабдевали се лековима и нужним артиклима.

Страх од глади, болести, интернације,
затвора и разних врста малтретирања од стране окупатора, обележио је свакодневни
живот огромне већине Срба, оних који су
остали у окупираној отаџбини и на својој
кожи осећали тешку судбину поробљеног
становништва. Тежак живот и немаштина
која се често граничила са бедом била
је стварност сваког појединца. Сваки
живот представљао је историју за себе,
личну драму, као и део породичне трагедије
стотине хиљада српских породица.
Oкупациона бугарска управа допринелa
је својом окрутношћу и својом безобзирношћу,
да то достигне ниво трагедије читавог
једног народа и да га, на крају рата,
остави буквално на ивици његове људске,
материјалне и историјске егзистенције.

Текст је део каталога изложбе
приказане у Галерији Радио-телевизије
Србије „Југ Србије 1914-1918″ чији су аутори
историчари Мира Ниношевић и Верољуб
Трајковић, виши кустоси Музеја у Лесковцу.


Изложба је реализована у сарадњи
музеја у Лесковцу, Нишу, Пироту, Врању
и Прокупљу.

 


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

Leave a Comment