Личности из времена Првог светског рата СРПСКИ ХЕРОЈИ

Војвода Живојин Мишић (1855-1921)

Живојин Мишић је српски војсковођа чији је животни пут  био „дуга и тешка борба“. Родио се 19. јула 1855. године под једном „сефтелија“ (шљива ранка) у селу Струганик, као најмлађе – тринаесто дете оца Радована и мајке Анђелије (Мишићеви родитељи имали су 11 синова и две кћери). После мукотрпног трогодишњег школовања у Рибничкој основној школи, „једног лепог августовског дана 1867. Године“, мали Живојин је – „обучен у чисто ново и бело рубље“ и испраћен од брижне мајке речима: „Срећан ти пут, бубице моја“ – отпутовао у Крагујевац, на „више школовање“.

Ту је завршио први и други разред гимназије, трећи, четврти и пети у Београду, а шести поново у Крагујевцу, По завршетку шестог разреда гимназије, уписао се у КСИ класу Артиљеријске официрске школе, коју је завршио тек 1880. године (питомци ове класе прекинули су, после друге године, школовање због рата с Турском), тек двадесет првог у рангу, од укупно 23 питомца. Овај пример најбоље показује да успех у школи није гаранција већ само претпоставка за успех у служби..

11 класа Артиљеријске школе Војне академије (1874-1880). У првом реду одоздо други слева је Степа Степановић, ау другом реду трећи здесна је Живојин Мишић

Ваља међутим, рећи да је Живојин Мишић показивао највише склоности за оне предмете који дају основу за практичан рад оперетивни и да је своја права теоријска сазнања проверио у суровој ратној збиљи; учествовао је у два ослободилачка рата са Турском (1876. и 1877-1878), у којима је командовао батаљоном Ваљевске бригаде Колубарском 2. класе и стекао драгоцена ратна искуства, оно што у школи није могао да научи, све да је био и први у рангу .

У рату са Бугарима 1885. године, командовао је 1. батаљоном 5. пука Дринске дивизије. Пораз који је српска војска претрпела на Сливници, тешко је пао Живојину Мишићу и његовим саборцима, што се јасно види из његових Успомена, у којима је, поред осталог, забележио: „Свој гнев и проклетство излили смо у мислима на наше војно и државно руководство , које са њему својственом лакомисленошћу дозволи да без икакве нужде дође до овог слома и нашег унижења.

“Почетком 1887, после успешно положеног испита за чин капетана ИИ класе, Мишић је упућен у аустријску школу гађања, у Бруку на лајт. Тамо је за време школовања превали на српски језик целокупно упутство о устројству школе, са детаљним описом стрелишта, мета и наставних планова, и елаборат предао Министарству војске, где је по повратку у земљу извесно време радио. Године 1888. постао је приправник за генералштабну струку, да би 1891, након успешно положених завршних испита из 13 предмета, био преведен у генералштабну струку, унапређен у чин капетана И класе и постављен за начелника штаба Шумадијске дивизијске области; годину дана доцније, положио је, „без икаквих примедби“, испит за генералштабног мајора.

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија, истрајност и педантност у раду, обезбедили су му редовно напредовање у чину и постепено уздизање на све одговорније положаје: био је командант батаљона, пука и дивизије и помоћник начелника Главног генерелштаба; једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војне академије (та предавања је објавио 1907. године у обимној студији), а био је почасни ађутант краља Александра Обреновића. После Мајског преврата, официри завереници су га удаљили из војске; пензинисан је 1904. у чину генералштабног пуковника. Две године доцније, Мишића је, због опасног заоштравања војно-политичке ситуације, реактивиран (1909. године) и постављен за заменика начелника Главног генералштаба. На тој дужности, као најближи Путников сарадник, радио је на реорганизацији, наоружавању и другим припремама српске војске за рат против Турске, као и на разради ратног и почетног операцијског плана за одбрану земље од аутроугарске агресије.

Војвода Живојин Мишић

Војвода Живојин Мишић (1855-1921)

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је – како с разлогом истиче академик Живко Павловић – у најтежим ситуацијама „својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске „. Стога је, непосредно по завршетку Кумановске битке, унапређен у чин генерала. Нарочито се истакао луцидном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је штаб Врховне команде у Скопљу разматрао питање на којој линији треба примити одсудну битку. Већина присутних је сматрала да би требало повући све јединице са Брегалнице и Злетовске реке на линију Динлерски положај – Градиште – Црни врх – Страцин, и на тој линији организовати одсудну битку. Мишић се томе енергично супротставио, истичући да би узмицање пред Бугарима у првом судару после Сливнице рђаво утицало на борбени дух српске војске и охрабрило непријатеља; уместо узмицања, Мишић је предложио да српска Прва армија одмах предузме снажан контраудар у правцу Кочана ради преотимања оперативне индицијативе. Путник се извесно време ломио између та два предлога, али је на крају усвојио Мишићево гледиште, што је имало огроман значај за ток и исход Брегалничке битке.

Упркос томе, Мишић је непосредно по завршетку Другог балканског рата по други пут пензинисан. Овог пута „црнорукци“ су искористили одлазак војводе Путника на лечење у Глајхенберг, да се поново обрачунају с Мишићем, коме нису могли да опросте што је био почасни ађутант последњег Обреновића. Међутим, чим је постало очевидно да се рат између Аустро-Угарске и Србије не може избећи, Мишић је реактивиран (јула 1914) и постављен за Путниковог помоћника. Већ у самом почетку рата, Путник и Мишић су – спретним саображавање почетног оперативног плана са стварном ситуацијом и зналачким маневрима по унутрашњим оперативним правцима, бацајући усиљеним маршевима своје дивизије са једног на други део фронта и држачи чврсто све оперативне конце у својим рукама – створили услове за прву савезничку победу над Централним силама, коју је извојевала српска војске у Церској бици (12. до 24. августа 1914).

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз. Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој аримији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован. И у тим драматичним тренуцима Мишић је био оптимиста; знао је да има тренутака када и они најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух преморених трупа Прве армије може поправити и неуморно се дао на посао, не презајући при томе ни од непопуларних мера. Немајући другог избора да своје трупе прикупи, среди, одмори и попуни, на своју руку је напустио Сувобор и своју армију повукао на положаје код Горњег Милановца. Три дана доцније, обавестио је Врховну команду да ће Прва армија 3. децембра изјутра прећи у напад, усмеравајући главни удар правцем ручица – Врановица – Проструга. Обрадован овом новом самовољном одлуком генерала Мишића, војвода Путник је издао директиву, да и остале армије и групе 3. децембра пређу у општу пртивофанзиву.

Живојин Мишић

За време битке за Брод, Живојин Мишић, пуковник Миловановић , Рут Санли и доктор Сондермајер

 

Преласком у противофанзиву баш 3. децембра, управо у тренутку када су аустроугарске Балканске снаге вршиле промену правца главног удара, српска војска је приредила непријатељу стратегијско изненађење и тиме стекла преимућства од непроцењивог значаја за даљи ток, па и коначан исход битке. Носилац спрског противофанзивног маневра била је Мишићева армија, која је у међувремену попуњена извесним бројем људи и неопходном количином артиљеријске муниције. У рано јутро 3. децембра 1914, све четири дивизије Мишићеве армије енергично су се устремили на 16. корпус Поћорек Шесте армије на линији Мрамор – ручица – Доњи Бранетићи – Галич и, после оштре тродневне борбе, на леђима потученог непријатеља, избиле на Сувоборски греду , пробиле фронт аусторугарском Шесте армије, а потом – гонећи безобзирно и дрско њене разбијене бригаде, дивизије и корпусе и вукући напред и остале српске армије и групе – проширила тактички пробој непријатељевог фронта у оперативно – стратегијски успех. У наставку операције, Мишићеве трупе су осујетиле намеру фелцајгмајстера Поћорек да заустави растројену Шесту армију на линији Повлен – Ваљево – Колубара, поново натерале у панично бекство његове елитне корпусе и, у незадрживом налету, 13. децембра избиле на обале Саве и Дрине, очистивши их од последњих остатака потучене Шесте армије. У тој бравурозној противофанзиву, Прва армија је изгубила 4.073 војника, подофицра и официра, али су ненавидникови губици били многоструко већи. Од Колубаре до Шапца, пред победоносиним Мишићевим дивизијама искрсавале су трагичне слике Наполеоновог одступања из Русије 1812. године: дуж пута су немоћно лежале стотине изнемоглих војника, изврнути аутомобили, здробљени загребачки, сарајевски и новосадски фијакери и кола, разбацане пушке, муниција и разна ратна опрема: разривена друмови били су буквално закрчени хиљадама липсалих коња и заглибљених топова, чије су чељусти жалосно штрчале у небо.

 

Међу војним историчарима и стручњацима влада неподељено мишљење да је Мишић за све време трајања српске противофанзиву непогрешиво реаговао на непредвиђене догађаје, не обазирући се при томе на заповести Врховне команде, које је у три маха свесно кршио, сваки пут са разлогом. Крупни успеси Прве армије омогућили су војводи Путнику да у завршној фази битке усмери напад Друге и Треће армије ка Београду и да за свега четири дана потуче аустроугарску Пету армију и протера последње остатке Балканских снага са српске територије, наневши им огромне губитке: 319.000 људи избачених из машине. Непосредно по завршетку битке, начелник штаба аустроугарске Врховне команде Конрад у свом дневнику је забележио: „На Балкану смо изгубили своје позиције, које би се могле повратити само 1 победоносном одлуком на руском фронту или срећним завршетком рата уопште.“ За ту највећу победу српске војске у Првом светском рату, Живојин Мишић је добио чин војводе и највеће српско одликовање.

 

За време тешких и крвавих операција српске војске у јесен 1915. године, војвода Мишић је, целисходним распоредом снага и правовремено предузетим кратким и снажним противнападима у простору Горњи Милановац, Чачак, Ваљево, осујетио намеру фелдмаршала Макензен да обухвати лево криле српске војске и спречи њено повлачење долином Ибра. Пошто његов предлог о преласку српске војске у општу противофанзиву, изнет на седници команданата армија у Пећи, није прихваћен, војвода Мишић је провео своју армију преко Рожаја, Андријевице и Подгорице до Скадра. Маршујући по тешком и беспутне терену на снежној вејавици, гладни и физички крајње исцрпљени, његови војници су масовно умирали, али су, ипак, у садејству са савезничком црногорском војском успешно заштитили десни бок српске војске за све време њеног повлачења преко црногорских и албанских врлети на Јадранско приморје.

На том тешком и заморном маршу, војвода Мишић се тешко разболео, па је по доласку у Скадар упућен у Италију на лечење. Одатле је, на позив маршала Жофра, отпутовао у Француску и обишао Западни фронт, да би се почетком септембра 1916. године поново нашао на челу српске Прве армије иу Горничевској бици и тешким борбама у луку Црне реке испољио квалитете неуморног прегаоца и великог војсковође, због чега је, после ослобођења Битоља, добио високо енглеско одликовање.

Највећи успех војводе Мишића после Колубарске битке везан је за савезничку солунску офанзиву 1918. године, у којој је српска војска исписала једну од најславнијих страница своје ратне историје. Главни терет те офанзиве носила је српска војска (Мишић је био начелник штаба Врховне команде), која је, ојачана са две француске дивизије и тешком артиљеријом, пробила 17. септембра, немачко – бугарски фронт на Добром пољу и Козјаку и као лавина се обрушила у долину Вардара. Мада су крила и бокови српске војске, због спорог напредовања британских и француских снага код Дојрана и Битоља, били опасно изложени бочним нападима, њене дивизије су, извршавајући Мишићеву директиву „да треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница могућности људске коњске снаге“ , наставиле енергично надирање и 29. септембра принудиле бугарску војску на капитулацију, у садрјству са савезничким снагама, разуме се. У наставку офанзиве, српска војска је без предаха гонила растројене немачке и аутроугарске трупе, отављајући француске и британске снаге на ризичном одстојању (око 200 километара). Упркос томе и изричитом наређењу главног савезничког командант Франш де Епереа да се привремено заустави наступање српске Прве армије, Мишић је одобрио одлуку команданта те армије војводе Петра Бојовића да нападне и заузме Ниш. Захваљујући том, Прва армија је, у тродневним борбама (9. до 12. октобра) разбила немачку Једанаесту армију, наставила назадрживо гоњење њеног развијених трупа и 1. новембра ослободила Београд. Овај бравурозни марш је после краћег предаха настављен и даље чак до Арада, Темишвара, Баје и Печуја, као и бриљантно командовање Првом армијом у Колубарској бици, уврстили су војводу Мишића у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Из великог броја похвала и признања изречених у то време о српској војсци и војводи Мишићу, навешћемо само оно што је рако председник енеглеском владе Лојд Џорџ:

„Солунском офанзивом задат је смртни ударац Централним силама … Срби, које је предводио један од најталентованијих генерала овога рага, војвода Мишић, извели су пробој фронта са неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига овог рата … “

После домобилизације Врховне команде, Мишић је постављен за начелника Генералштаба нове – југословенске војске, али је његов рад на устројству те војске убрзо прекинут; умро је 20. јануара 1920.

Мишић је, као што смо видели, био најближи сарадник војводе Путника, који га је у два маха извукао из политичке немилости и поставио за свог помоћника. Била је то срећна околност за српску војску и народ, јер је реч о две комплементарне природе: на једној страни, хладан и рационална личност, која је у најсложенијим ратним ситуацијама испољавала задивљујућу равнотежу ума и воље, а на другој, интуитивна и сензибилна особа необично јаке воље и динамичног духа, која је иу најтежим тренуцима зрачила оптимизмом и вером у победу несаломљивом, која је чудесном проницљивошћу осећала пулс трупе, умела да осоколи и подстакне физички и духовно посустале, али и да енергично пресече колебање и панику. Путник је овако оценио свог помоћника и саборца Живојина Мишића: „Пословима рукује опрезно, а изводи их дрско. Има потребну одлучност у стварима где не сме бити колебања. Иако јак индивидуалиста, не искаче из круга делатности док саме прилике на то не изазову. Мишић је велики оптимиста; чак ни у најцрњим приликама не губи веру и наду у побољшање ситуације „.

Овој краткој и неспорно тачној оцени додали бисмо још само констатацију да се у ратним приликама Мишић истицао луцидним проценама ситуације, смелим одлукама, оперативним оптимизмом и енергичним спровођењем у живот донетих одлука. Те особине обезбедиле су му завидно место у српској и светској ратној историји.

343 Comments

Leave a Comment