Велики рат

Живот српских војника на Крфу


Када Крфљани данас описују некога ко је јако гладан, користе реч „хљебонарис“ која је проистекла из српске речи „хлеб“. Српски војници који су пре сто година стигли на Крф, били су у тако лошем стању да су житељи Крфа морали да пронађу нову реч за њихов изглед. Из тог периода у локалном крфском али и кафанском дијалекту остао је и израз који описује вино доброг квалитета. И данас је у сeлу Агиос Матеос у кафани довољно рећи „црно вино“, ако желите квалитетно вино.

Српски војници су остварили контакте са локалним становништвом у селима где су се логори налазили, али и у самом граду Крфу. Кажу да су крфске кафане постајале пуне онога тренутка када је српским војницима исплаћена прва плата. Тада су у граду почеле да се отварају радње, касапнице, кафане, ћевабџинице, бурегџинице и кујне. Остало је записано да се на све стране „кува, пије и једе толико да су се Грци чудили шта је ово“. 

У грчком селу Хломос, у једној од сеоских кућа, отворен је и клуб српских официра из кога су се ориле тада веома популарне песме „Тамо далеко“, „Имам жену много лепу“, „Да су мени очи твоје“… Грци, али и Енглези и Французи који су тада боравили на Крфу, у својим мемоарима записали су да су Срби народ који пева.

Српски војници били су распоређени по логорима који су били претежно организовани дуж источне стране острва. Били су у Гувији, Мораитици, Като Коракијани, Агиос Матеосу… Заједно са припадницима савезничких мисија радили су на изградњи инфраструктуре на острву.

Са Енглезима, припадницима Британске јадранске мисије, правили су пут ка Мораитици и решавали проблем транспорта воде у војничке кампове који су се налазили у јужном делу острва. Градили су докове, постављали телефонске линије, поправљали мостове и свакодневни живот на Крфу чинили организованијим и квалитетнијим. И данас, у крфском селу Потамос постоји мост који су изградили српски и енглески војници. Поред српских војника, којих је било око 140.000, на Крфу се тада налазило и 5.000 Француза, 330 Енглеза и 200 припадника италијанске војске.

У ратним извештајима британских официра налазе се и захтеви који су српски војници свакодневно упућивали савезничкој команди. Међу њима је један стално присутан. Срби, који традиционално воле да једу много хлеба, приговарали су савезницима да је дневна порција меса од 400 грама сувише велика и да би требало да се смањи, а да се повећа порција хлеба. Наиме, савезници нису имали одговарајући калуп за печење хлеба. Имали су калуп од 750 грама што је као дневно следовање Србима било мало.

Зато су конкретније поставили захтев пред савезнике

„1 човек – 1 хлеб – 1 кило!“

Тај захтев су свакодневно понављали. После бројних протеста, захтев Срба је услишен, на Крф су стигли нови калупи за печење хлеба и српски војници добили су веће следовање.

У савезничким белешкама су и бројне догодовштине везане за прославе слава српских јединица. Један од најзанимљивијих записа, оставио је генерал Пијерон де Мондезир који је забележио „виц“ који су српски војници тих дана причали. У тој досетки српског војника крије се оправдање за све страхоте које су у Албанији преживели, али и бескрајна нада и вера у боље сутра и победу. Ево шта је француски генерал, командант савезничке мисије на Крфу тада забележио:

„Господ Бог осети једнога дана потребу да се одмори, и рече Светом Петру да нареди мир и тишину на земљи. Он је већ почео да свлачи обућу леве ноге, кад се зачу ларма.

– Шта је то, упита Господ.
– То су Срби – одговори Свети Петар.
– Шта хоће?
– Они су у рату са Турцима.
— Ко је у праву?
– Па Срби, Господе. Уосталом, ви добро знате да су Турци безверници.
– Добро. Заштити Србе и нека ме оставе на миру!
Срби су потукли Турке… Бог постиже да се потпуно изује. Зачу се нова ларма.
– Шта је?
– Срби, Господе.
– Опет! Па шта хоће?
– У рату су са Бугарима.
– Па Бугари нису безверници. Ко је у праву?
– Срби, Господе. Бугари хоће да им узму Македонију коју су они крвљу освојили.
– Добро. Заштити Србе, али нека ме једанпут оставе на миру!
Срби су потукли Бугаре и Бог се скоро потпуно свукао, кад се зачу још жешћа ларма него ли пре.
– Шта је? Казуј брзо, Свети Петре, јер ми се много спава.
– Господе, опет Срби. У рату су с Аустријанцима, Немцима, Бугарима и Турцима. Али, Срби су у праву.
– То je могућно, али напослетку много ме гњаве! Пошљи их до ђавола за сада, па ћеш ми о томе говорити кад се будем пробудио.
Српска војска је ишчезла са ратне позорнице. Она лута по Албанији и Крфу, па долази ускоро у Солун. Али Бог почиње да се буди. Српска војска ће ступити у борбу и поново ће бити победничка, захваљујући Божјој милости.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу“ који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацији филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу“ је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.


Текст преузет са веб сајта
РТС-а

355 Comments

Leave a Comment